Unforgiven...

One of my dreams...

"Požuri..", čuo se glas spolja..."zakasnićemo, nemoj da se vučeš. Jesi li ponela sve što ti treba?"... "Jesam jesam gde si zapeo aman čoveče, pa ne kasnimo toliko baš", odgovorila je.. "Hmm, da, ne kasnimo ali ukoliko nastavimo da se raspravljamo ovde počećemo i sa kašnjenjem, ja to samo želeo da te malo požurim da bismo stigli na vreme.", "Na vreme?!", začudjeno je pitala."Kako to mislis na vreme,šta si sad smislio barabo jedna?", nasmešila se i očekivala odgovor. "Ne razumem na šta ciljaš, samo ne želim da mi se istopi meso za roštilj, to je sve." Okrenuvši se zagrizao je usnu i šeretski se nasmejao sebi u bradu kako ne bi primetila. "Aha, ok. Mislila sam samo..ma nije ni važno. Gde su deca?",okrenula se ka kući i počela da ih doziva.. Ubrzo potom dotrčala su dva mala andjela plave kosice i nebo plavih očiju. Dečak otresit već napunio 10 godina i mala princezica koja uskoro puni 7 skotrljali su se niz porodični trem da zagrle svoju mamu. Mogao bih danima da je posmatram, bez ijedne izgovorene reči koliko pažnje, ljubavi i dobrote pruža tim malim anđelima. Kako ima strpljenja za sve njihove nestašluke, a i uostalom zar svi nismo bili takvi. Ja barem znam da jesam. Posmatrao sam ih i tada iz prikrajka kako ih grli i kako je grle. "Slušajte babu i dedu dok smo tata i ja van grada, ubrzo se vraćamo." rekla je sa dozom tuge što mora da ih ostavi na kratko. "Ma kevo ne brini ništa ja sam tu da držim sve pod kontrolom" ponosno se brecnuo dečak. "Ehej,kako to razgovaraš sa majkom, nije ona za tebe keva već mama. Hajde da čujem sad" odbrusio sam mu. "Dobro, izvini mama. Nisam mislio ništa loše. Čuvaću seku i slušaćemo babu i dedu".. Ta scena će mi ostati urezana u pamćenje dok god sam živ. Prišao sam mu i zagrlio ga i na uho šapnuo "To je moj dečak, prava momčina.".. A ona, mala princezica bila je blago rečeno andjeo naspram ovog vragolana ali kapiram da je i bolje tako, smatram da će je vragolan čuvati izistinski čak i kad nas ne bude više bilo. Princezica me je podsećala na nju, dok je bila mlada. Uvek živahna, uvek spremna za igru, za učenje novih pesmica i svega onoga što detetu treba da bude prioritet u detinjstvu. Odisala je nekom snagom koja me je fascinirala, koja me je osvajala svaki put kad me pozove da mi pokaže novu smišljenu igricu, naučenu pesmicu ili nacrtani crtež. Ujedno bili su naša slika i prilika dok smo bili mladi i puni života. "Dušo vreme je da krenemo, šalio sam se za ono požurivanje."pokušao sam da je odvojim od malenih i da je nekako ubedim da će biti sve ok ta dva dana dok nas ne bude bilo. "Pođimo sad. Ti mali da čuvaš sestru i da slušaš babu i dedu. U nedelju ujutru idi sa dedom u nabavku da mu pomogneš, jel dogovoreno?!" upitao sam ga.. "Ok ćal... ovaj hoću tata, ne brini se ništa".. "Momčino moja"..Prišao sam mu i zagrlio ga jako. Pozdravili smo se sa svima i polako uputili ka kolima. Preslišavajući se da li sam sve poneo zanemario sam činjenicu da sve što mi je i bilo potrebno je ona i da uzalud razmišljam o drugim potrepštinama. Polako smo se ukrcali i krenuli na put. Ona je još uvek pod uticajem mališana pa je sledećih dvadesetak minuta nisam ništa zapitkivao. "Možeš li da izvadiš aparat iz te pregrade, molim te, i da slikaš ovaj zalazak sunca za mene." zamolio sam je.. "Naravno dušo." posegla je rukom ka pretincu u kome je bio aparat. "Biće oni dobro dušo, znam da brineš i da je ovo prvi put da ih ostavljamo ali ne brini sve će biti ok".. pokušavao sam da je utešim.. Zatim me je pogledala onako umiljato klimnula glavom u znak prihvatanja onoga što sam rekao. "Da, biće oni dobro. Darko će da vodi računa o Nataši kao što nam je i obećao i sve će da bude u redu." odgovorila je.. Nisam zagrizao, znam da je to rekla samo da bi me smirila. Volim to kod nje, što je ma koliko u problemu bila uvek imala snage da to idrzi, da stisne zube i da jednostavno iznese sve kako treba. Uvek sam bio tu i divio se njenoj snazi, njenoj odlučnosti da sve bude u savršenom redu. Kako jednostavno takvoj osobi da se ne diviš, da je ne voliš i budeš joj uvek podrška. Obožavao sam njen optimizam, a sada, sada je to već nešto zbog čega je volim svim srcem i dušom. Otresita i jaka. To je sve ono što mi je oduvek trebalo. A kad se setim samo, koliko mi je trebalo da je osvojim, koliko da razbijem tu spregu izmedju nas. Upornost se isplatila. Sada imam nju i dva andjela za koja zivim. Počela je da škljoca aparatom, da se smeši i privikava na novonastalu situaciju. Ja sam počeo da pevušim neku sebi samo poznatu pesmu i atmosfera je već počela da postaje opuštenija. Vozili smo se kroz divne predele koji su iziskivali potpuno posvećenje pažnje istom. Oduševljavala se kao i ja svim tim. Predugo nismo posvetili jedno drugome makar jedan ovakav odlazak u prirodu. Ali sada sam morao makar na tren da pobegnem od svega i da joj priredim nešto za pamćenje. Ubrzo potom smo stigli na to naše famozno jezero. Sam prilaz kući je bio skroman. Mala kućica u vidu dupleksa koji sam ja koristio za momačke žurke. Unutar kućice je bio kamin a ispred kamina kauč gde sam se obeznanjen više puta kao momak budio. Sve dok, eh.. To ćemo ostaviti za kasnije. Ušli smo u kuću i odmah je moglo da se čuje "Ok, vidim da ću ja ovde imati dosta posla. Daj mi nekoliko minuta da se organizujem i moćiću da nam spremim večeru nakon toga." puna entuzijazma je to rekla i bacila se na provetravanje kuće. Prišao sam joj sa ledja i obuhvatio je obema rukama i poljubio po vratu iza levog uha. Volela je to i znam da se tog trena setila prvog mog dara njoj. Tog poljupca koji ju je uvek pratio svuda gde god bila,a bila je i razdvojena jedno vreme od mene. Nasmešila se onako kako samo ona ume i prepustila mom poljupcu. "Deca u Keniji, deca u Keniji, svetska ekonomska kriza.. Aman čoveče spavaćemo u prašini budeš li me ometao tako. Pusti me da se koncentrišem", iako joj je prijalo pokušala je da bude odlučna u svojoj nameri da završi započeto. "Ko je rekao da ćemo spavati večeras" upitao sam je i nasmešio se vragolasto... Razrogačila je oči uhvatila me rukama za obraze i poljubila toliko strasno da mi se celo telo naježilo. Umela je to često da uradi. Obožavam njene poljupce, tako strastvene, tako mile. Okrenula se, ne mogavši da sakrije crvenilo i osmeh zadovoljstva i uputila ka spratu gde nam je bio krevet. "Ajde idi prošetaj malo dok ja ne sredim sve ovo, biću gotova za četrdesetak minuta sa celom kućom a ti nadji nešto čime bih se zanimao.".. Uzdao sam se u to što je rekla, kako bih mogao da ostvarim zamišljeno. "Važi dušo, izaćiću na kratko da prošetam pored jezera".,. Okrenuo sam se i uputio poslavši joj vazdušni poljubac. Uhvatila ga je i stavila kraj srca. To je ono što me je osvajalo svaki put kad to učini. Ubrzo potom bacila se u sredjivanje. Baš onako kako je i za očekivati od nje. Pevušila je i radila. Nikad joj ništa nije bilo teško. Čak ni posle napornog dana da dodje kući da nam spremi sutlijaš ili čupavce. Tolika harizma, snaga i volja. Nekad se zaista zapitam čime sam sve to zaslužio. Ali sam zahvalan Bogu što je imam. Dok sam šetao pored jezera i prikupljao grančice za vatru mislima sam uveliko bio u danu kada sam je prvi put ugledao. Kao i ranije, pravio sam često letnje žurke gde se znalo da je svako dobre volje i raspoloženja uvek pozvan. Jedne večeri, došla je sa mojom drugaricom Oljom. Bila je tako prelepa. Skromna, nasmejana i komunikativna. Te oči obasjane mesečinom nisam mogao a da ne primetim. Usne tako medene a osmeh onaj od koga srce stane.. Obučena u crne helanke i majcu na bretele izgledala je graciozno svakim svojim korakom. Za oko mi je zapao njen pirsing u nosu, tako slatko i medeno.Uh. Davno to beše a u mislima kao da se desilo pre tren ili dva. Ubrzo potom žurka se zahuhtala i ja sam se našao u društvu koje me baš i nije oduševljavalo svojim prisustvom. U glavi mi je bila ona. Njene oči, osmeh, držanje i gracioznost. "Bože, da li je stvarna." Pitao sam se celo veče iako je bila na drugoj strani imanja. Šta to ima u sebi što me je osvojilo na prvi pogled. Možda je to od onih stvari koje nas osvajaju a da nismo ni svesni toga. Najlepše i najdivnije stvari se ne mogu nikako opisati rečima ili objasniti. Pa čak ni samome sebi. Jednostavno su eto, tu. Desile su se i zašto zamarati sebe razmišljanjem o tome bolje se prepustiti tome. Iako na sasvim drugoj strani, razmenjivali smo poglede celo veče. Video sam da se u jednom trenutku odvojila od Olje i krenula ka ljuljašci koja se nalazila neposred jezera. Sela je i zamišljeno gledala u mesec. Dvoumio sam se da li da pridjem, nisam želeo da izgledam napadno. Ali želja da je upoznam bolje je bila jača od mene. Prišao sam joj sa ledja i nakašljao se koliko da je ne uplašim ako bilo šta drugo kažem dok je tako zamišljena. "Khm,ćao, ovaj mislim opet se srećemo", nekako sam izustio. "Da, baš čudno kao da uopšte nije tvoja žurka" našalila se sa mnom što me je nateralo da se zacrvenim jer sam ispao šeprtlja. " Haha da u pravu si. Ja sam Val" i onda sam shvatio da ona to već zna. "Da, znam upoznali smo se neposredno pred moj dolazak i verujem da znaš i ti moje im..",prekinuo sam je onako baš kao šeprtlja i izustio "Marina, da znam tvoje ime i drago mi je što sam te upoznao i ujedno što si mogla da izdvojiš vremena da dodjes".. Nekako sam priveo već dovoljno nebuloznu rečenicu kraju. "Uh čoveče, zašto mi je toliko teško da se skoncentrišem u njenoj blizini" pomislio sam. " Nego Val, Vali.. Jel mogu da te zovem Vali?" upitala me je.."A,šta? A da, naravno da možeš. Izvini zamislio sam se nešto. Naravno da možeš da me zoveš tako. Nekako je čak i slatko." pokušao sam da ovu propast od konverzacije skrenem na neku drugu temu. "Da li mogu da sednem kraj tebe?"upitao sam je.. "Naravno, osećaj se kao kod sopstvene kuće"nasmešila se i našalila. "haha, da da.. Baš ste ljubazni gospođice.".. Par trenutaka smo ćutke gledali u Mesec ne znajući ni jedno ni drugo šta da progovorimo. "Jesi li možda.." pokušao sam da je pitam ali me ujedno prekinula sa "Divan je zar ne?"..Zbunjen sam je pogledao i videla je da ne znam o čemu priča nastavila "Mesec blesko, šta si se pogubio. Vidiš kako je lep i pun.".. "Hmm pa možda baš zbog toga i jesam pogubljen, pun mesec, ja mesečar i tako hoće pomalo sve te lepote da utiču na mene" izgovorio sam. "Oho, mesečar kažeš. Nikad nisam upoznala nijednog mesečara. Pričaj mi kako je to.".. " Pa, nekad ume i da bude toliko konfuzno kad se probudiš a ljudi oko tebe počnu da pričaju neverovatne stvari koje si radio ili nisi radio ali s obzirom da znaš kakva ti je mašta nije teško da poveruješ"... "Vau, a da li se sećaš nekad nekog mesečarenja?" upitala me je.. "Noup, ničega. To je taj deo koji me redovno i naplaši jer zaista je bilo svačega što su mi ljudi pričali da sam radio a da nisam svestan toga. Tako da Mesec zaista utiče na moje ponašanje za vreme sna. A nekad i za vreme budnog stanja." "OOO pa da li si sad budan, da te uštinem", nasmejala se i uštinula me je tako da su mi trnci prošli niz kičmu. Osetio sam varnicu i zaista prijatan osećaj lagodnosti. Nasmešio sam se i rekao "Ne, spavam, sada ću da se pretvorim u vukodlaka i da te pojedem živu graaaaa" krenuvši rukama ka njoj, ljuljaška se zaljuljala i nas dvoje smo tresnuli o zemlju. Počela je da se smeje toliko glasno da sam mislio da se zacenila. Nakon toga sam i ja uhvatio maha u smejanju i tako smo ostali da ležimo u travi dok nam se isti onaj Mesec verujem smejao takodje. Nakon nekog vremena samo se stresla,i shvatio sam da joj je zima. Pridigao sam se i pomogao joj da ustane i u jednom trenutku njeno lice je toliko bilo blizu mog da sam poželeo da je poljubim. Suzdržao sam se. Nisam želeo da upropastim trenutak. Skinuo sam svoju jaknu i ogrnuo je. "Hvala ti, divan si" rekla je.."Nema na čemu, ne mogu da dozvolim da se smrzneš." .. Nekako mi je cela ta noć bila tako puna strasti i čežnje. Krenuli smo u šetnju pokraj jezera. Noć je uveliko uzimala maha i za tren smo se našli na drugoj strani jezera. Mesec se ogledao u jezeru i stvarao siluete koje su bile predivne. Pokušavali smo da tumačimo oblike i svako je video nešto svoje podsvesno. Došao je trenutak kada je morala da ide kući. Olja je dotrčala i prekinula nas. "Ehej vas dvoje, pa gde ste celo veče. zabrinula sam se za vas." sa osmehom je izustila to. "Pa evo tu smo, pričamo samo. Malo smo prošetali i to je to", nekako zbunjeno sam uspeo da izgovorim. "Da, da, vidim ja Val da vi šetate" i namignula mi. "Khm, devojčice mislim da je vreme da krenemo. Društvo se rasturilo a nas dve bi bilo red da krenemo kući." završila je Olja, a u tom trenu i meni a i njoj se na licu pojavio izraz lica žaljenja što je toj večeri došao kraj. "Ali tek ste stigle, zašto tako brzo idete?" upitao sam.. "Da Olja, ostanimo još malo veče je tek počelo".."Kako tek stigle, jel vidite vas dvoje koliko je sati? Nestali ste oko 8 a sad je vec pola 2 ujutru".. "O Bože zar već toliko ima?" Upitao sam.. "Hmm očigledno u dobrom društvu vreme leti." nasmešila se i pogledala me pravo u oči. Taj pogled, pamtim i pamtiću.. U jednom trenutku hvatam sebe kako se držim za tu ljuljašku i vratio sam se u sadašnjost. "Hmm bolje bi bilo da završim ono što sam započeo"pomislio sam.. Krenuo sam da se presabiram gde sam ostavio sto pre dve nedelje kada sam isplanirao sve ovo. Našao sam ga i iz kola sam izneo već gotovu večeru i hvala Bogu na termalnim posudama inače bi sve propalo. Uz veceru izneo sam i flašu vina. Da, znam kako se ponaša kada popije makar jednu čašu ali prilika za to je i vise nego idealna. Od nje ni glasa nema, čak mi to i ide u prilog da plan sprovedem u delo. Iza kuće sam našao stolice i sto postavio u blizini tog drveta na kome je ljuljaška. Sve sam poredjao kako treba i kako ona ne očekuje. Sveće na stolu i po čaša za vino, kao i ono glavno. Večera. Mir, tišina i predivno veče. Nalik onome kada smo se upoznali. Vatrica da nas greje nedaleko pokraj stola.Plan mi je bio da je na prepad izvedem iz kuće. "hmm šta bih mogao da učinim. Aha, znam." spremio sam se.. "Marinaaaaaaaaaaaa..." Vrisnuo sam i uleteo u kuću.."Marina gde si, izadji brzo" vikao sam iz sveg glasa. Sva unezverena se pojavila iz kuhinje i pitala "Gde gori,šta se dereš kao manijak?".. Tako mi je bila slatka pomislio sam. "Ma, dodji ovamo imam nešto da ti pokažem" smirenim glasom sam rekao. "Čekaj čoveče nisam završila još".. "Ma ostavi sve ovo moraš da vidiš, kasnije ćeš da završiš." skočio sam do nje, uhvatio je i poneo do izlaza kuce."Sad ću da te spustim i da ti prekrijem oči rukama a ti ne pokušavaj da gviriš".. To sam i učinio i polako je korak po korak doveo do stola gde nas je čekala večera. "Jesi li spremna?" upitao sam. "A valjda jesam, iako ne znam šta me čeka" zacerila se kao šiparica. Opet je pokušavala da se šali sa mnom kao ono veče. "Ok idemo. Uh".. izdahnuo sam.."Izvoli dušo, ovo je za tebe" otkrivši joj oči pred njom se stvorilo sasvim skromno mestašce i večera obasjana mesečevim zracima i svećama.. "Ali, kad si.." pokušala je da izusti.."Ne razmišljaj o tome sad. Važno je da si zaslužila i da sam ovo već dugo želeo da ti priredim".."Ali zašt.." prekinuo sam je sa " Ne razbijaj glavu. samo uživaj. Dozvoli da sednemo." Otpratio sam je do stola izvukao stolicu i smestili smo se. Oči su joj caklile kao tinejdzerki kakva je bila kad sam je upoznao. Videlo se da je bila zatečena, da nije očekivala nešto ovakvo. Celo veče smo se smejali, pričali i držali za ruke dok u jednom trenu nije izustila nešto što me je zaintrigralo. "Želim da uradimo nešto." i pružila mi ruku sa željom da je pratim. Pristao sam i pružio joj ruku bez ijedne izgovorene reči. Stegla mi je ruku i povela me je. Ni manje ni više nego do ljuljaške gde smo oboje seli i ćutke posmatrali mesec. "Imala sam želju da uradimo nešto što nismo odavno."rekla je.. "Šta to ljubavi?" U tom se okrenula prema meni i gurnula me i ponovo sam pao sa njom na travu i počeo sad ja da se smejem i cerekam kao ona one večeri. Smejala se sa mnom i u jednom trenutku mi vratila tu najlepšu noć kada sam je upoznao. Zagrlio sam je i tako smo ostali da ležimo neko vreme gledajući Mesec. "Divan je večeras i opet pun i sada shvatam zašto si napravio ovu ludoriju i hvala mu na tome".. Osetio sam se ponosnim što je imam, što smo tu gde smo posle svih tih godina. "Da li znaš da je danas.." utom sam je prekinuo i izustio "..tačno trinaest godina kako smo se na ovoj ljuljasci zajedno ljuljali po prvi put".."Da. znam dušo.." završio sam rečenicu i susreo se sa njenim pogledom, i kada sam pokušao da izgovorim koliko mi je lepa večeras privila se uz mene, zgrabila me za obraze i poljubila kao što me pre tog trenutka nikad tako nije poljubila... Prepustio sam se i osetio nedostižnu sreću... "Hvala ti što postojiš ljubavi..." izustila je i spustila glavu na moje grudi milujući mi lice svojim divnim rukama.. To je bilo sve što mi je potrebno da budem najsrećniji čovek na svetu..

18.10.2013. 21:13h