Unforgiven...

 

Sve dok se to ne desi nama.. Nije teško poverovati sve dok se to dešava drugima.. Sasvim drugim individuama koji nemaju ničeg zajedničkog sa nama. Možda čak ni isto nebo nad nama. Ili pak sličan vazduh koji udišemo. Sve je lakše kad se drugom dešava. A onda kao iz vedrog neba munjom ošine nas onaj osećaj, znate o čemu govorim, osećaj da nešto počinje nama da se

 dešava. Onaj osećaj kada zadrhtimo bez ikakvog vizuelnog razloga. Mali nagoveštaj misli nas natera da nam telom prođu trnci. Da nam telom prođe još uvek neobjašnjiva struja koja nas ne ubija, već naprotiv oživljavava, budi u nama nešto što u istom momentu nas i plaši i snabdeva snagom. Snagom volje kojom bi mogli poleteti do najudaljenijeg mesta na planeti ili možda čak i dalje. U maštu, gde granice ne postoje, gde je sve ružičasto i bajno. Srce počinje da dobuje sve brže i brže i sva ta krv obuzima nam telo, vrela krv koja ključa i neprestano cirkuliše noseći tu struju, to osećanje straha i spokoja u jednom. Osećaj kada je ugledaš kako korača a u mislima vreme usporiš do te perfekcije da svaki pokret njenog tela osmotriš, kao i promenu njenog lica i osmeha koji se rađa kada te ugleda. Isti onaj osećaj koji se može porediti sa hodanjem po oblacima, po velikim količinama toplog i vlažnog vazduha koji se na tolikoj visini hlade i obrazuju oblike koje samo naš um može da razume, da vidi, da oseti. Možda, ili pak zapravo i jeste u pitanju naša mašta i kako dozvoljavamo spoljnim uticajima da utiču na nas. A šta ćemo sa onom brobom u sebi? Šta ili ko njoj dozvoljava da nas obuzme i odvede toliko daleko. Najteža je ona borba u sebi kada pokušavamo da utvrdimo ima li dovoljno razloga da se to desi nama. Ko smo mi zapravo? Obične individue koje nisu ni svesne svog postojanja sve dok ne izgubimo deo sebe. Tada provedemo ostatak života žaleći za tim izgubljenim delom sebe. Bezuspešno je pokušati da ga povratimo, čak ni laganjem sebe da smo jaki. A sve samo zbog toga što nismo verovali da se dešava nama. U carstvu bajki nema mesta za nas, ali u nama ima mesta za stvaranje svojih bajki. To nam niko ne može oduzeti do nas samih. Ona snaga kojom smo verovali u bajke koje su drugi izmislili ne moze da bude ni približna istoj onoj kojom možemo da verujemo u našu i istu sačuvamo od nas samih. Dok korača u glavi se rađa bezbroj novih ideja, bezbroj novih scenarija ali na tren se prepustiš jednostavnosti veličanstvenog prizora. Jednostavno ostaviš sav svet sa strane i postaješ nešto sasvim nezavisno od ovog sveta. Duboko ponireš u dubinu tog trenutka i posmatraš. Posmatraš kako korača, kako ti prilazi dok joj u očima vidiš sve ono što te čini srećnim. Sjaj, snagu, lepotu, gracioznost, želju. Želju da je sve to stvarno, da ti oblaci nikad neće nestati, da će zauvek biti oslonac vas dvoje, granica izmedju jave i sna. Utonuti u san bio bi greh i propustiti takav doživljaj. Takav veličanstveni trenutak. Na tren sklapaš oči pokušavajući da zamisliš lepši prizor od postojećeg ali hvataš sebe u bunilu jer takvo nešto ne postoji i ceo život ti se odigrava pred očima, pred tvojim otvorenim očima i po prvi put ne moraš da maštaš da bi doživeo predivnost božanstva. Po prvi put. Ljudi ne uzimaju za ozbiljno važnost nekog prvog dešavanja a on nas neprimetno obeležava u svakom smislu našeg postojanja. Tako i ti dok je posmatraš kako ti prilazi, budan sanjaš o njoj. O njenim koracima, osmehu i onom sjaju u očima zbog kojeg ti srce neprestano udara sve jače i jače prateći njen puls na vratu koji je uzburkan sličnim ili možda ipak istim emocijama. Onaj trenutak koji se desi između dva otkucaja srca je onaj za koji vredi živeti. Neko između dva otkucaja srca se zaljubi, zavoli ili pak nestane. Ako je život prekratak za maštanje, ako je prekratak za život onda definitivno nije prekratak za ljubav i svoje prepuštanje njoj. Kako ti se korakom približava razmak između dva otkucaja je sve manji i manji, oči ti postaju sve uprtije ka njoj, ka njenom osmehu. Istom onom osmehu kome si pohitao istog trena kada je poželela da te vidi. Sav taj osećaj od trena kada si je ugledao, od trena kada je zakoračila ka tebi može se manifestovati nigde drugde nego u tvojim očima i na tvom licu. Sam osećaj blaženstva koji ona možda nikad neće razumeti jer se i u njoj odvija borba koju ti nikad nećeš moći razumeti. Pogledima se razumete i bez izgovorene reči razmenjujete tu energiju iako se još niste sastali, niste prišli jedno drugom. Sve se to odvija u par sekundi a izgleda kao večnost, kao večnost njenog prilaženja tebi. To je jedina večnost koja ti odgovara, sve dok je gledaš, tako umivenu radošću jer znaš da je taj osmeh namenjen tebi, da su te sjajne okice nasmejane zbog tebe i u tom carstvu zvezda predstavljaju najlepše zvezdice koje igrom slučaja gledaju baš u tebe. Za takav trenutak vredi živeti i osvežiti sećanje na njega. Svakodnevno. Svake večeri pred spavanje. Svakog trena pa čak i kada vas dele kilometri. Granice i daljina nisu ništa drugo do zamišljenih linija na mapi, s tim da mapa nestaje kada se nađeš u zoni tvoje mašte, u predelu gde nikakvi zakoni ni fizike ni prirode ne uspevaju da poremete tvoj osećaj trenutnog. Jedan mali trenutak je dovoljan da sve to izgleda tako divno, samo jedan mali trenutak da upoznaš svaki deo njenog bivstvovanja, njenog postojanja na Zemlji, kraj tebe.. Oblaci koji su pod vama ni ne shvataju kakvu sliku u tvojoj glavi stvaraju dok korača ka tebi, koji se u nekim trenutcima ponizno trudiš da sve ispratiš potpuno i svaki detalj upiješ srcem. Kao anđeo obasjana svetlošću ka tebi prilazi, ni ne sluti kakvu veličanstvenu sliku si stvorio o njoj. Osmeh, pogled u očima. Sve do najsitnijeg detalja te asocira na anđela bez krila koji hodi oblacima ka tebi a nije ni svestan svog postojanja. Sve se jednostavno uklapa po slici u tvojoj glavi, ali kako joj dokazati, kojim postupkom, kakvim pogledom joj nagovestiti kakvo Božanstvo ona u tebi budi. Reči ne mogu dokazati ni objasniti tvoje viđenje tog trenutka, bez obzira što on traje tek nekoliko sekundi i ubrzo će iščeznuti poput zalaska sunca u poslednjim trenutcima svog životnog dana. Kako joj dočarati sve to a ostati svoj. Obasjana svetlošću razdaljina između vas se smanjila na svega pola koraka, a ti na trenutak sklapaš oči ne bi li upio njenu sliku u svoje sećanje koje će noćima da te čuva. Pružaš joj ruku i dodiruješ njenu već ispruženu rukicu a drugom je prihvataš u zagrljaj koji si tako, čini ti se, dugo želeo da osetiš iako vas je u tom tvom bunilu nekoliko sekundi usporilo čitavu večnost. Ljubi te a ti je pogledaš pravo u oči, iste one okice koje sjaje zbog tebe. I gledaš svog anđela i na tren imaš onaj mali smešak koji ona vrlo dobro zna. Tišinu trenutka prekida njeno pitanje "Zašto me tako gledaš?" i tada shvataš da se ponovo vraćaš u realnost i da bi dao sve na svetu da ona bar na kratko vidi svet i sebe tvojim očima...Nasmešiš se i odgovoriš joj, "Sviđaš mi se.." a i sam znaš da to nije ni najsitniji delić onoga što si upravo doživeo...Možda nekad i uspe da razume...

 

 

09.02.2013                                                                                                                 19:44