Molim te...
Skrenuli smo s puta. Nismo to želeli. Već u daljini čujem tvoj uzdah koji mi govori da si na korak od.. znaš ti već.. Ne smem ni da izgovorim. Plašim se da ne postane stvarnost. A trudim se da ne odustanem. Da makar na tren potražim neku slamku, slamku spasa koja će nas vratiti na isti onaj put, isto ono mesto odakle smo i krenuli u ljubav... na taj put gde si neočekivano postala moje sve.. Grebem po sećanju, po svemu onome što me je nekad činilo svojim. Žao mi je što sam se izgubio, nisi ni svesna koliko mi je žao. Što više nisam onaj isti, što sam postao neko ko jednostavno prihvata.. Želim da se borim, želim da grizem za svaki onaj izgubljeni nerv koji je podlegao ranama koje su ga zadesile. Želim ih nazad, želim ih sada.. Odmah.. Neophodni su mi da bih na tren osetio kako ova bezlična masa u grudima još uvek ima svoju svrhu. Dozvoli mi da se podsetim kako je to biti jak. Kako je to braniti te od svih, pa čak i od sebe same. Dozvoli mi da se osetim dovoljno jakim da tu masu po poslednji put stegnem toliko jako da oseti ponovo otkucaj.. Pomozi mi.. Samo ti to možeš..
1 Komentari |
0 Trekbekovi
