Unforgiven...

"Hej,što si se skucao?", upitao me je glas čoveka čiji lik jedva nazirem kroz oblak gustog dima cigareta.."Ma ne, ništa. Ok sam."..odgovorih.. "Ok, onda promeni pesmu,najbliži si.."..Da, mislio je da sam fizički najbliži, a ja mislima daleko.. Kraj nje, na nekoj plaži..Ili jednostavno mesto nije bilo bitno, bitno je da je ona tu.. Dok je mislima vajam i dok je oblikujem nekako iz svog tog dima.. Vidim je kako sedi naspram mene, na stolici prekrštenih nogu, nasmejana kao uvek. Jagodice, oblik lica sve je tu.. Pokušava mi nešto reći ali je ne čujem. Vidim micanje usana, onog pogleda poluotvorenih očiju kada pokušava da me dozove sebi a ja nepomično sedim sam u toj fantaziji i pokušavam da razaznam šta mi govori.. Nekom neobjašnjivom silom sam prikovan za fotelju i sve što mogu je da se trudim da je čujem i razumem.. Čini mi se da sati prolaze u tim besomučnim pokušajima da čujem šta govori..Ali ne uspevam.. Odjednom, oblak dima iščezava i ona nestaje, a ja hvatam sebe kako sedim u istoj toj sobi, sada već bez dima sam, bez svih onih ljudi koji su bili tu.. Nekada vreme proleti u trenu, ali zašto uvek kada je ona tu..?Da bar hoće da stane...