Sećanja umiru...
Nekad nisam mogao ni da zamislim kako je živeti bez tebe. Odbijao sam to i dušom i telom. Ali sada nakon dve godine, živim. Nisam mogao da zamislim život bez tebe a sada isti taj nezamišljeni život živim. Zahvaljujući tebi ili nekome drugom on postoji i podnošljiv je. Možda i sama pomisao da je podnošljiv u meni budi nešto novo. Nadu? Želju? Volju? Ne znam šta je ali, ne mogu reći ni da prija ni da mi škodi. Neko nedefinisano osećanje prepuno praznine. I praznina bi trebala da je osećanje. Osećanje nečeg neispunjenog. Neke falinke. Osobe koja je do juče bila sve a već od sutra otrgnuta i prepuštena samoj sebi. Ili sam ja bio taj koji je prepušten samome sebi?! Možda. To je sve što mogu da razaznam u ovoj oluji bezosećanja. Nekako je surovo da se nakon svega govori o svemu tome jer sve što je vredelo ostalo je da živi i ima nekog znaka života. Možeš li da primetiš šta je to? Ni ja takođe.. Čak i prazne i hladne glave dok nižem ove sentence ništa ne osećam. Na trenutke me to boli. To što ne osećam. To nisam ja. Nisam navikao da budem hladan. Da mi nije bitno. U trenutcima slabosti lažem. Najčešće sebe. Druge nekako ne želim da lažem, a i ne umem. Ali sebe umem. Veoma dobro. Koliko je banalno kada se naljutim na osobu jer me je slagala, a zapravo konstantno lažem sebe kako mi je stalo a nije. Kad bih bar malo bolje lagao sebe, da poverujem u sve to što slažem. Koji paradoks. Lažem sebe veoma dobro ali bih ipak želeo da se lažem malo bolje kako bih poverovao u sve to. Ni nebo nije više isto. Ima istu onu plavu boju, ali ni oblaci više ne obrazuju oblike u kojima sam uglavnom tebe nalazio. Tvoj lik, tvoje oči. Tvoj pogled. Ne sećam ga se. Možda kroz maglu i to samo ako se potrudim da probudim neka sećanja. Ne sećam se kako se osmehuješ. Sećam se samo da sam živeo za tvoj osmeh, da je to nekako bio moj pokretač svega što sam činio za tebe, za nas. Dan je mogao da bude i tmuran i najcrnji ali tvoj osmeh je i najzahtevnije i najupornije oblake terao i pretvarao noć u dan. Obasjana niska prelepih zuba bila je moja nagrada za trud. To je sve što mi je bilo potrebno. A sada. Ne mogu ni da ih se setim. Ni osmeha. Ni pogleda. Ni tebe. Sve je nestalo. I ove reči ispisujem mehanički više vodeći računa o stilskim i gramatičkim figurama nego li o osećanjima. Osećanjima? To ne postoji više. I sada zapravo shvatam koliko sam sam. Usamljen. I ničiji. Čak ni svoj, čak ni bilo čiji. Bojim se da sam čak doveo do perfekcije svoju želju da te prebolim i nastavim dalje. Izbrisao sam te potpuno. Sva osećanja, sva sećanja. Sve sam ubio. Samo da bi bila srećna. A da li si? Ne znam, a možda ću slagati ako kažem da mi nije ni bitno da li si kada sam sve to učinio zbog tebe. Ili zbog one koja si nekada bila. Ni ti ni ja više nismo ono dvoje ljudi koje se volelo nekada. Ja ne volim, ti možda voliš ali se takođe možda nekada i sama zapitaš da li je to stvarno. Predugo sam sam, usamljen. Nešto mi ne dozvoljava da se prepustim nikome. Kao da se duša sama navikla na samoću. Kao da joj ne prija bilo čije društvo. Ali tu je uvek ona. Doza one sete koja me uvek trgne iz maštanja i naglo vrati u realnost. Ista ona seta koja se oseti u svakoj mojoj pesmi. U svakoj mojoj ispevanoj noti. Sve ima svoje, samo ja, eh samo ja ostajem... zauvek ničiji...
02.07.2012. 01:54h
02.07.2012. 01:54h
1 Komentari |
0 Trekbekovi
Slucajno sam naletjela na tvoj blog (radi filma 3 metra iznad neba :D) i citam te i pronalazim u nekim dijelovima sebe...
Dal znas gdje je ONA sad? 2 godine nakon prekida vaseg? je vidjas?
Autor m'i'a — 17 Avg 2012, 13:57