Postoji mesto gde si samo moja
Postoje noći kada se jednostavno zagledam u tamu.. Ležim na krevetu zagledan u neku samo meni poznatu daljinu i baš kojim slučajem me odvede do tebe. Tebe koja možda ne bi razumela zašto to činim jer i sama svome svetu daješ drugačije boje. Ljubičastu,plavu.. Izbegavaš crvenu jer je ne voliš,ponekad i narandžastu.. Ali moje boje možda ne možeš da vidiš na isti onaj način na koji ih ja vidim.. Sav taj mesečev put koji me vodi ka tim mislima koje mi se u toj tami kovitlaju umom nekad ume da bude prepun prepreka,trnovitih u nekim trenutcima. Ali gazim,kaskam polako i pratim kuda me tako snenog odvode.. Kuda?! I ja se nekad pitam ali sve što na tom putu vidim je svaki provedeni trenutak kraj tebe,svaka tvoja reč koju je moj um upio.. Svaki tvoj pokret predosetim kao već u odgledanom starom crno belom filmu.. Nekad u par trenutaka stane toliko izdešavanih dogadjaja da srce počinje nekontrolisanom brzinom da ispumpava krv,da lupa i na svom putu kida svako zrnce na koje naidje.. Čak ni ruka na grudima ne uspeva da smiri dobovanje. Kao u nekom transu, graškice znoja slivaju se niz čelo dok u tom transu lebdim iznad samoga sebe pokušavajući dušom da se vratim u svoje telo, ali sama snaga te tame me odvlači u svaki delić tog sećanja.. Svaki delić tvojih reči, tvojih osmeha i dodira.. Prepušten tebi zaboravljam ko sam,čemu težim i koliko sve to traje.. Minuti prolaze kao dani, dani kao meseci a meseci kao godine.. Ni sam nisam svestan koliko ovo traje,da li su u pitanju trenutci,godine.. Minut kraj tebe nekad liči na večnost. Prozivljenih 60 sekundi sa tobom ne mogu se po snazi uporediti ni sa godinama proživljenih sa nekim drugim.. Tvoje oči, dva ogledala prelepa iscrtavaju priče koje sa nestrpljenjem čitam iznova i iznova.. Sve te priče vezane za tebe, mene, nas.. Sve me to kao krilima odnosi iz mene samog u neki svet koji nije vidljiv ničijom sem samo mojom dušom. Prepuštam se tome i pružam ti ruku. Vodiš me na tren po snegu, belim poput najfinije bele boje.. Čvrsto me držeći potpuno me obuzima osećaj veličanstvenosti. To mi činiš svojim prisustvom, svojom nežnošću i dodirima.. Prepuštam se tim osećajima, tim ogromnim mrvama pažnje.. I koliko god bude trajalo znaj da me u svakom trenu imaš potpuno samo za sebe..Ali kao i u svakoj iluziji koja me obuzme dok nisam pri sebi tmurniji deo cele priče se javlja kada iz tog bunila uspem da se dočepam svoga tela, svog fizičkog bića daleko od sve te iluzije koja me noćima progoni,koja me dovodi do stanja kada se duša od tela odvaja kako bi mogla biti kraj tebe, jer je to jedino mesto gde te mogu nazvati svojom.. Samo svojom...
