Unforgiven...

Ponekad se pitam da li za sve postoji razlog ili jednostavno život nam pruža po zasluzi neke stvari.Stvari?Pregrubo rečeno…Možda,ne ne može se reći možda jer da bi se to reklo  mora da postoji neka pretpostavka ali kako da postoji pretpostavka kad ne znaš i ne razumeš ono što ti se dešava…Teško je…Najlakše je dići ruke i reći “JA NE MOGU”…Ali kakva je onda svrha života?Kakva?Ceo život provedeš pokušavajući da stvoriš nešto da bi ti te  reči pokvarile sve…Ne mogu…ne mogu…ne mogu,bezbroj puta izrečene te reči ništa ne znače a ipak ti odnose sve…Ležiš u mraku,misliš i misliš i shvataš da ti jedino to i preostaje,da misliš…Jak si,osećaš da jesi!Ali zašto te onda pokolebaju tako sitne stvari zašto je put sa vrha do dna tako kratak za razliku od puta od dna ka vrhu…Odgovor je jednostavan…Pasti je lako a ustati teško…Misao je ponekad najbolji prijatelj.Sa njom možeš da predočis million stvari a da ti niko ne zaviruje i meša se…e to je jedna velika laž!!Laž,prosta laž…kako da misliš i da se skoncentrišeš na nešto kad te sve sputava??!!…jedan mali osmeh,običan neartikulisani glas,sam pokret i konačno dodir…Pokušavaš da pobegneš od toga i bežiš i uspevaš da se probijes ali probijanje je mukotrpno jer postoje prepreke a šta su prepreke do samih slika prošlosti …Slike…hmmm…kada kažeš slike ne misliš na fotografije koje blede već slike prošlosti koje nikad ne blede ma koliko ti priznavao da ih ne poseduješ…U onom delu podsvesti one se nalaze na istom mestu na kom su se nalazile onog trenutka kada su nastale…I šta ti jedino preostaje?Da se mukotrpno trudiš da izbrišeš svaki detalj sa slika iako i sam znaš da to nije moguće,da to nisu obične slike već slike koje te obeležavaju koje ti daju smisao bića i koje karakterišu tvoju pojavu…Ići dalje?Želja,volja čak i snaga postoje ali ne postoji način kako svo troje upotrebiti u jednu svrhu i kako od sva tri elementa načiniti JEDNO celovito zdanje…čak šta više bol nestaje i više ne osećaš ništa… Ali da li da te raduje to što ne osećaš bol ili da te natera da razmisliš i zabrineš se zasto je to tako?!!...Da li je u redu da ne boli i kako odjednom da prestane?!…Da li je to zatišje pred buru,ili možda gubitak osećaja?Odgovor ne dolazi…ne nalaziš ga nigde…hodaš,misliš,želiš,tražiš,stvari ti se čine daljim i daljim ali ipak si na onom mestu na kom si i bio…ipak si na početku…da to je prava reč…POČETAK a ujedno i KRAJ…Kao ranjen lav probijaš se kroz džunglu osećanja sa krvavom ranom i kandžama braniš tu ranu ali ne možeš je odbraniti jer se na tom putu i sama inficirala jer svako ima želju da joj pusti krv…Odustati?Krajnje kukavički potez bi bio i ti ne želiš tako da završiš…Ali ti nisi kriv…oni te vuku,teraju da odustaneš,teraju da se osetiš krivim a i sam znas da nisi ništa uradio…Gde traziš spas…?U snu?Misliš da je najlakše sklopiti oči i pobeći u san?!Pobeći u virtuelnu realnost u kojoj niko ne može da te povredi niti ti omalovažiti postojanost i biće??!…NE…!!!!!!To nije rešenje…San nam može jedino doneti ostvarenje onih želja koje ne možemo na javi da dobijemo,da nam zadovolji požudu,ali čemu to kad i sam shvatiš da jedino imaš život kad legneš,sklopiš oči i sve lepe stvari ti se dešavaju, a kad se probudiš šta te čeka…?Monotonost,melahnolija,seta i razocaranje jer je to sve bio san…Zar ne poželiš da bar zbog toga ne kreneš dalje i potrudiš se da bar milioniti deo tog sna ostvariš…?Samo jedan mali deo sna samo jedna mala satisfakcija…obelezje da si i ti ziv…???????Zar ne poželiš da se probudiš bez svih tih sumornih osećanja,da bar na tren osetiš blagostanje,mir…?Nauči već jednom da ti grabis život a ne život tebe…Život te neće čekati …ukoliko mu se prepustiš od tebe neće ostati ništa i bićeš samo manipulativna marioneta sopstvenog života…Zato zgrabi život i zauzdaj ga i upravljaj njime na svoju korist…Živi,želi,diši i veruj…imaj nade...

28.oktobar 2005.godine…