Unforgiven...

Prelep poslepodnevni dan, a on sam. Šćućuren u uglu sobe sedi i gleda u prazno. „Hmm,gde bi mogla biti“, zapitao se. „Pa ostavio sam je ispod kreveta prošle nedelje.“, nastavio je. Za trenutak mu se učinilo da je vidi na prašnjavoj polici , ustaje i kreće ka njoj.Poseže rukom , ali ne, nije to ta knjižica koja njemu treba. Ova je od prevrnute kože sa izlizanom prvom stranom na kojoj piše KV. To KV samo on zna šta je, i ma koliko se ljudi trudili da ga nateraju da im kaže značenje on bi ih samo odgovorio opaskom da je to tako pisalo kad ju je kupio u prodavnici i da nema nikakve lične vrednosti. Oduvek ih je lagao. Ponekad se i zapitaju zašto je tako misteriozan od kad je doputovao.Šta mu se desilo pri boravku u svojoj zemlji. Ni Fred njegov najbolji prijatelj nije ni na koji način mogao da ga ubedi, iako je u njegovim očima video da ta dva slova nisu samo tek tako napisana, već na zahtev pravilno izvezana u uglu korice. Po sredini imala je dva mala kanapa kojima je vezivao. Svako ko bi i na tren video knjižicu zapitao bi se šta u njoj ima, na šta je uvek odgovarao „Ma neke moje gluposti iz srednje škole, ništa bitno veruj mi“. Niko to nije mogao da proguta ali su mu u znak odobravanja klimali glavom kao da mu veruju. Iako nikad nisu. Neki su nagadjali da u njoj piše imena ljudi koje je kao plaćeni ubica pobio, drugi pak se šale da se u njoj nalaze imena svih devojaka sa kojima je spavao, treći misle da skuplja informacije o svim bankama Evrope jer je proputovao pola jugoistočne evrope i celu severnu pa planira neki veliki teroristički napad na njih. Oduvek im je bio misteriozan pa su i morali da imaju mračne misli u vezi njega. Većinom je bio misteriozan kad se govori o njegovom poreklu i zemlji odakle je došao. Na taj deo života kao da je stavio tačku i ne želi nikome da priča o tome. Ma koliko god ga puta pitali šta mu predstavlja ta tajnovitost odgovorio bi „Aman ljudi pa zar vam ja ličim na nekoga ko može da bude tajnovit a da ovoliko priča i melje konstantno“, nasmešio se i završavao svaku započetu priču na tu temu. I bio je u pravu, veoma komunikativan, na svaku zadatu temu mogao je danima pričati o njoj. To ih je čudilo. Sve ga je zanimalo. Sport , muzika, redje politika jer smatra, kako je govorio, da je politika ono što svakom narodu dodje glave i nikad nije želeo da se upušta u bilo kakvu diskusiju a da je pomenuta tema aktuelna. Voleo je prirodu, voleo je neobične pojave koje je pratio na Discovery kanalu svako veče pred spavanje. Jednostavno bio je svestran i zato je uvek mogao  da se uklopi sa svima. Freda je upoznao jednom prilikom kada je došao na basket sa nekim likovima i falio im je jedan play a on onako oniži itekako je odgovarao toj poziciji. Fred ga je upitao da li možda želi da igra sa njima na šta je ovaj pristao. Igrao je na Fredovoj strani , i bio , pa može se reći i više nego fer igrač a to je Freda i začudilo i navelo da pomisli da nije odatle. „Izvini, mogu li nešto da te pitam?“, izustio je Fred. „Da naravno.“, sa osmehom je odgovorio poluzadihan. „Ti nisi odavde zar ne?“,upitao je Fred..“Odkud ti to?“,uzvratio je pitanjem na pitanje..“Pa , nemoj pogrešno da me shvatiš ali ,odskačeš dosta od šablona...“,prekida ga glas..“I prva pomisao je da nisam odavde? Da sam možda vanzemaljac koji je došao na ovaj svet sa namerom da ga potajno osvoji i potčini ovozemaljski narod...“prekida ga grohotni smeh..“Ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha čoveče kako je neko odgledao ceo serijal Star Warsa i sličnih naučno fantastičnih serija“, nastavio je da se smeje Fred. „Nisi me razumeo, retko ko ume da bude tako ,hmm kako da se izrazim a da me ponovo ne shvatiš pogrešno, dobro uigran i prilagodljiv na moju igru, jer znaš ja sam pomalo tvrdoglav i uvek sam“, pokazuje prstima kao navodnicima „u pravu i uglavnom ne mogu da naletim na igrača koji može da me prati a i da ne popizdi na mene i moju igru. Zbog toga sam shvatio da ili si jebeno dobar sa živcima ili nisi odavde.Sada je na tebi da kažeš šta je od ta dva.“nasmešio se i završio. „U pravu si, nisam odavde, ali za sada neka ostane samo na tome da sam stranac. Previše informacija za ovako kratak period bi bilo previše za obojicu, slažeš li se?“,pruživši mu ruku sa malim smeškom. „U pravu si. Idemo na pivo, ima vremena za upoznavanje.“,odgovorio je Fred, zagrlivši ga. Uputili su se ka obližnjem kafiću gde se Fred inače sa društvom nakon basketa opušta. Kafić se zvao „Eye“, i čim su zakoračili u kafić pogled mu se zalepio za šank. „Fred, ko je ona?“, zabezeknuto je gledao u devojku koja stoji sa druge strane šanka i piše po nekom papiru. Za tren su im se pogledi susreli, i on na tren nije znao gde se nalazi. Prelepe plave oči su mu pomutile misli sledećih par trenutaka. Duga crna kosa vezana u rep jednim delom padala niz levo rame. Odjednom osetio je drmusanje i potom začuo glas „Ajde bre čoveče da sednemo šta si se ukipio tu“. Seli su, ali je njemu pogled stalno bežao kao šanku. „Bože kako je lepa.“, pomislio je u sebi. Ovako se nije dugo osećao. Pokušao je da se na tren seti kada mu je srce ovako usplahireno udaralo ali nije mogao. „Nemoguće da je prestalo.  A bio sam ubedjen da nikad neće prestati.“,zamislio se.. „Hej momče , što si se zamislio tako?Čudnijeg momka nisam upoznao u poslednjih 10godina. No, ajde da nazdravimo za novo prijateljstvo.“,i diže čašu visoko. „Nego nisam te zapravo ni pitao kako se zoveš, ja sam Fred kao što si mogao da primetiš, većina me zna kao džabalebaroša ovde, propali košarkaš i nekada glavna zvezda u kraju u kome smo igrali basket“, nasmeši se Fred. „Ja sam Valijant, ali me možeš zvati Val..Jednostavnije je i kraće.“odgovorio je. „Pa sobzirom koliko si komplikovan i bio je red malo da pojednostaviš nešto“,našalio se Fred sa gorhotnim glasom.Fred je takoreći i bio zvezda tog kraja, ne baš propala košarkaška zvezda, već mladić sa propuštenom šansom za ostvarenje svoga sna. Većina ni ne zna pravi razlog zbog kojeg nije potpisao za klub koji ga je toliko priželjkivao, a za koga od malena navija. Sve se svelo na ulično nadmetanje i ni makac dalje. „Reci mi često si ovde?“, upita ga Val. „Haha, često, hmm pa moglo bi se reći ceo život.“,nasmejao se..“Ceo život si u kafani?“,upitao ga je..“Ne, ne.. Nisi me razumeo.Uh čoveče ti i ja moramo da poradimo na komunikaciji, jer ako ovako nastavimo znaćemo jedan o drugom isto onoliko koliko smo znali kad sam ti prvi put dodao loptu.Ništa!“. Val se nasmejao i ponovo krajičkom oka bacio pogled ka šanku. Stajala je naslonjena na šank i grizla kraj olovke i umišljeno se igrala sa malim uvojkom kose. Bila mu je zanosna tako. Usne su joj bile punije, i s vremena na vreme bi ih zagrizla. Primetio je da kad god ih zagrize, nasmeši se i nešto zapiše. Zanimalo ga je šta to radi. „Izvini Fred, gde je toalet ovde?“,upitao je..“Popni se uz one stepenice i sa desne strane videćeš znak, ne možeš da omašiš.“,odgovorio je zagledan u neke sportske rezultate sa tv-a. Uputio se ka stepenicama. Svo vreme ju je posmatrao, taj graciozan stav. Ta prelepa figura. Nije mogao da veruje svojim očima da takav neko postoji. Taj misteriozan pogled koji je imala prilikom susreta sa njegovim u njemu je probudilo nešto što nije mogao da razazna šta je. Ušao je u toalet i stao pred ogledalo. „Nemoguće!“,uporno je u sebi to ponavljao. „Ne smem da propustim ovu šansu.“,nasmešio se i umio i krenuo ka izlazu. Pri povratku ju je video s ledja i odlučio da pridje. Kako je prišao, preko ramena je mogao da joj vidi zabelešku na korici sveske.Prišao je polako i neprimetno  „A šta ti to žvrljaš?“, sa osmehom ju je upitao. Prepadnuta njegovim glasom poskočila je i naglo se okrenula, a tada su im se pogledi ponovo susreli. Nasmejala se i rekla , „Izvini, ali to se tebe ne tiče.“.“Oprosti ako sam te uplašio , nije mi bila namera, samo su me zainteresova..“,pokušao je da izusti ali ga je prekinula i rekla „Ja ipak mislim da nije pristojno zavirivati ljudima u njihove beleške, ipak su to njihove privatne stvari koje možda žele da ostanu baš to, privatne!!“,izustila je i promenila izraz lica. „Oprosti , zaista nisam imao lošu nameru. Dozvoli mi da se iskupim.“, pruža joj ruku „ja sam Valijant, drago mi je.“.. Nasmešila se i pružila ruku a onda se desilo nešto što ni ona ni on neće nikad moći da objasne. Kako su im se ruke dotakle tako je nestalo struje u kafiću. Čak nije ni izgovorila ime ,čuo se povik iz druge prostorije „Šta je ovo, šta se ovo dešava, mala dodji ovamo odmah!“. Trznula se, izvukla ruku i rekla „Izvini moram da idem, gazda me zove“, okrenula se i otišla , na šta je on ostao sa rukom u vazduhu i začudjen nije ni primetio da mu nije rekla ime. „O šmekeru, zavodiš šankericu a ?“, nasmejao se Fred i nastavio „ali, ipak mislim da je bolje da odustaneš pre nego što išta pokušaš.“,rekao je. „Zbog čega tako misliš Fred?“,zapitao se. „Pa ako ćemo iskreno i lepši od tebe su ga ispušili kod nje. Ona ti je nekako zamišljena, kao da čeka princa na belom konju pa joj ni jedan nije dobar.Veći deo radnog vremena je tako zamišljena, piskara nešto i uglavnom je odbojna prema muškarcima koji dolaze ovde. Čak sam se začudio kada sam video da su vam se ruke dodirnule, jer to nikad ne čini.“, nasmejao se. „Da jesu ali video si da je nestala struja tad.“,primetio je. „Pa da, dodir treće vrste. Ona provereno čudna, ti još čudniji. Ma stvoreni ste jedno za drugo. Jezivo zar ne, buhahahahahah“ , pokušao je da se našali ali ispred sebe je zatekao zamišljen izraz lica. „Hmm, plašiš me čoveče. O čemu sad razmišljaš?“, upitao ga je.. „Ma ništa Fred, zaboravi. Hajmo odavde, vidiš da nema struje.“,ustao je i krenuo ka vratima. Fred ga je pratio , i na izlazu ga zaustavio: „Hej jesam li rekao nešto pogrešno?“,unervozio se. „Ne , ne, ne brini nije to u pitanju, samo sam se setio da moram u stan. Očekujem nekoga večeras“,izustio je.. „Ooo švaleru jedan, nisi ti baš tako mutav kao što izgledaš.“,potapšao ga je po ledjima i nastavili su u pravcu terena. Rastali su se na raskrsnici uz dogovor da se za dva dana nadju na istom terenu u 18h da odigraju još neku utakmicu. Svaki se uputio ka svom stanu. Fred je živeo nedaleko od terena, a Valijant koji blok niže. Ušao je u stan, bacio torbu u ćošak i uputio se ka kupatilu. Ušao je u tuš kabinu i pustio hladnu vodu da mu se sliva niz telo. Jednom rukom naslonjen na zid opet je razmišljao o njoj. „Da li je moguće?“, uporno se pitao. „Ima nečega u njoj što me privlači a ni sam ne znam šta. Odkud to odjednom?“,uporno je postavljao pitanja sebi ali ostajao je bez odgovora. „Da li ću je videti opet? Bože kakvu sam glupost sad izvalio, pa naravno da hoću, radi u onom kafiću. Otićiću koliko sutra još.“ ..Umoran odlazi u krevet , leže u isti, i istog trena kako je dodirnuo jastuk, mrtav umoran tone u dubok san. Celu noć se prevrtao u snu, mešali su mu se snovi. Slike prošlosti nikako nisu  mogle da ga ostave na miru. Vraćao se u detinjstvo, vraćao se na trenutke kad je bio najsrećniji čovek na svetu, pa čak i na trenutke kada je izgubio sve. Kada je ostao sam, ostavljen od svih. Ostavljen od nje koja mu je bila sve. Kada su mu prijatelji okrenuli ledja. Oči, oči su ga progonile iz sna u san. Ali ovog puta su mu i govorile nešto. Nešto što nije mogao da razume. Ma koliko se trudio nije mogao. Poslednji pogledi koji su mu bili upućeni kad je odlazio bili su njegovog psa, jedinog prijatelja koji je stao uz njega nakon svega što mu se desilo. Nije mogao da ga povede, ostavio ga je kod deke jer je bio star, i plašio se da ne bi izdržao taj put. Nije verovao da neko tako može da ga izda. Voleo je, i zbog te ljubavi oprostio.. Možda se kukavički poneo i napustio svoju zemlju, ali u njoj za njega više nije bilo perspektive, čak ni one sreće o kojoj većina stalno mašta. Morao je da učini od svog života nešto više, kao da je osećao da je predodredjen za nešto više. Prihvatio je posao i zaputio se na aerodrom. Bio je jedan od najmladjih arhitekti u svojoj zemlji, sa neverovatno preciznom rukom izdvajao se još u srednjoj školi kod svojih profesora koji su mu već sa 16 godina prognozirali svetlu budućnost. Crtao je sve što bi njegov um smislio. Nekada je za društvo radio portrete. Divili su mu se. Jednostavno rodjen je sa tim. Imao je toliko ideja, snova. A sve je nestalo u trenu. Bio je korak do sna a san se pretvorio u košmar. Morao je da ode. Nije video drugog izlaza. Vrisnuo je „Neee..“, obliven znojem skočio je kao i svake prethodne noći. Mučilo ga je. Nije lako krenuti od nule. Od negativne nule. Sve što je imao uložio je u taj san. A sada ga žive drugi ljudi. A oboje su mu bili tako bliski. On najbolji prijatelj, a ona izabranica njegovog srca.. Nikad neće razaznati da li ga više boli to što ga je on izdao ili ona, ili pak možda što su ga zajedno izdali. Čak nije mogao ni da ih mrzi, nju je voleo i poštovao a njega smatrao rodjenim bratom. Ne, morao je da ode.. Nije mogao da dopusti sebi da uvredi ili povredi ono što voli. Nosio se mišlju da im naplati ali shvatio je da to samo kukavice rade. Plemeniti ljudi opraštaju, i žive bez griže savesti. On je bio takav, iako je u nekim trenutcima bio žedan njihove krvi. Savladavao se crtanjem. Kao najmladji u firmi, sa nevericom su ljudi na njega računali. Imao je dobru reputaciju ali to ništa ne znači kad dodješ iz male zemlje u veliku poput ove gde se poslednje iskrcao. Ubrzo potom zadobio je poverenje rukovodioca svoga sektora, i može se reći da se predvidjanje njegovih profesora obistinilo. Bila je to svetla budućnost za njega, zagarantovana uspehom koji je poticao iz njegovog talenta, ili bolje reći srca. Ali nije bio srećan. Malo je govorio o sebi. Malo je ljudi znalo zapravo ko je on. Čak ni Fred koji mu je postao najbolji prijatelj nije ga u nekim trenutcma mogao prepoznati, kad zamišljen sedi ispred prozora sa pogleodm izgubljenim u daljinu. Puštao ga je da tako sanjari, da mašta i nadao se da će jednog dana sam ispričati svoju priču. Fred,  inače propali košarkaški pokušaj je zapravo talentovani mladić koji je , kako kaže komšiluk , ispustio šansu da bude u timu za koji je oduvek navijao zbog fizičkog napada na trenera tog kluba, zbog čega je dobio doživotnu zabranu igranja profesionalne košarke. Šta se zapravo krilo iza tog “napada“. Kao i svaki “rookie“ u timu bio je prepušten starijim članovima i mnogobrojnim testovima muškosti, jer je filosofija tima bila poprilično slična bratstvu. Svi za jednog , jedan za sve. I ukoliko bi koji odskakao od tog šablona momentalno bi bio eliminisan iz tima. Jednom prilikom trener i ostatk tima je pokušao na malo nesvakidašnji način da pridobije mladog novajliju time što su ga napili i doveli navijačicu u koju je bio zaljubljen i malo je trebalo pripitog da ga nateraju da je napastvuje. Iako pod uticajem alkohola i ko zna kojih još opijata odupreo se tome, udario trenera i razbio mu nos, zbog čega je dobio doživotnu zabranu bavljenja profesionalnom košarkom. Voleo je košarku više od svega, ali nije želeo na takav način da dodje do mesta u timu. Naravno njegova verzija nije opšteprihvaćena i ostao je samo džabalebaroš koji kad kad igra košarku i turnire kako bi se prehranio. U tu priču je verovao jedino Valijant. Prepoznao je dobro u Fredu i nije ni trenutak pomislio da je to neki loš pokušaj pravdanja, iako se i sam opekao sa ljudima kojima je pružao beskrajno poverenje. Imao je problema sa poverenjem u ljude nakon toga ali u Fredu je video nešto što mu je dalo nadu da ipak postoji pravo prijateljstvo iskrenije od onoga za koje je mislio da je besprekorno. Ustao je rano, i posle teške jedva prospavane noći , istuširao se i otišao na posao. Radno vreme mu je proteklo u mislima o njoj. Njenom stavu, njenim očima i zamišljenom pogledu. Načinu na koji grize usne. Pokušavao je da pogodi o čemu bi tad razmišljala. Nakon oglašavanja završetka radnog vremena uputio se ni manje ni više nego u kafić u kome ju je video. Ušao je sa iščekivanjem da je vidi, ali čim je seo ugledao je drugu devojku za šankom. „Ne ne mogu da verujem da je nema.“,sebi u bradu bi tužno rekao. Popio je kafu razmišljajući gde je. Odlučio je i sutradan da dodje , što je i učinio. Ali nje nije bilo ni tad. Sutradan je sa Fredom igrao dogovoreni basket i nisu svraćali u kafić jer se Fredu žurilo kući. Val je stigao kući istuširao se i otišao na krov zgrade  u potrazi za novom inspiracijom. Legao je na krov i posmatrao zvezde. Bile su mu izuzetno primamljive ove noći. Tako sjajne i beskrajne. Tako blizu a ipak tako daleke. Svaka svojstvena sebi al ipak svaka liči jedna na drugu. Razmišljao je. Ljudi su tako slični jedni drugima ali ipak tako različiti i  pokažu svoje pravo lice kad se najmanje nadaš. A ponekad to lice koje pokažu nisu ona lica za koja su se predstavljali veći deo tvog života. Ali zvezde nisu takve, nisu dvolične. One sjaje, one žive. I tada je posegao za knjižicom. Otvorio ju je, a unutra su bili crteži još od vajkada. Predivne crte lica devojaka. Predeli o kojima je maštao. Zalasci sunca. A na prvoj strani naslikano K u oku devojke. Kada je bio mali, imao je san o devojci u koju se zaljubio na prvi pogled. Al doduše to je bio san. Smatrao je da svako ima svoju devojku iz sna. Seća se kako mu je poklonila lančić sa slovom K, koje je potom nacrtao. Ali nikad nije ugledao takvu devojku.Otuda i ono KV na koricama knjižice. Za Marinu je mislio da je vredna da bude izabranica njegovog srca, sve dok nije otišla sa njegovim najboljim prijateljem i zabila mu nož u ledja. Od tad je prošlo skoro 2 i po godine, i koliko toliko preboleo je nju kao osobu, ali su sećanja ostala, i na neki način kad god se nadje sam u prostoriji, ona nekako vrate se. Nijedan čovek nije dovoljno bogat da bi kupio svoju prošlost, i on je toga bio svestan i morao je sa time da živi. Otvorio je novu stranicu knjižice i počeo da crta zvezde koje su ga opčinjavale to veče. Osećaj je bio potpuno isti kao osećaj dok je devojku iz kafića posmatrao. Takav osećaj blaženosti nije osetio proteklih par godina. Još sva ta njena mističnost, pokreti, usne.. Budili su u njemu potpun osećaj nečega na šta nije više računao. Zaljubio se na prvi pogled i to je sebi priznao nakon najvećeg razočaranja koje je doživeo. „Moram je naći, ne znam kako, ne znam gde, ali moram.“,pogledao je u nebo i nastavio „Pomozite mi, potrebna mi je.“. Nakon toga otišao je i  po prvi put nakon dužeg vremena mirno spavao. Probudio se sav pun elana, otišao na posao, čak su mu i kolege primetile da je razdraganiji nego inače. „Vali šta se dešava sa tobom danas? Sav si razdragan i nasmejan kao da je sinoć bilo nečega o čemu bi mi pričao.“,zadirkivala ga je koleginica koja je inače malo slobodnije prirode, a takodje i prava tračara kojoj ništa nije smelo da promakne. Svaka vest koja njoj promakne smatrala bi se nebitnom,nevažnom ili jednostavno se nije desila. „Ne Magda, ništa posebno se nije desilo sinoć, jednostavno lepo sam spavao i odmorio sam se po prvi put posle ko zna koliko, baš onako kako priliči čoveku“,uzvratio joj je,“i ništa važno pažnje se nije desilo, tako da možeš biti spokojna.“. Vidno razočarana , sa blagim osmehom ga je štipnula za obraz i rekla „Ali ti bi mi rekao da se nešto desilo zar ne?“,okrenula se i otišla ka kantini. Nakon završetka radnog vremena pozvao je Freda. „Hej Fred, jesi li za basket za nekih odprilike 2 sata najviše?“,pitao ga je. „Da, naravno, sa tobom uvek, ionako sam ti ostao dužan za prošli vikend.“, odgovorio je. „E kul, nema problema onda, vidimo se na terenu za 2 sata.“, prekinuo je razgovor. Imao je višak energije taj dan i potpuno je poletan bio u svemu što je radio. Takav priliv energije nije osetio dugo i potpuno ga je oblio osećaj nadmoćnosti tog dana. Nakon 2 sata, našli su se na terenu i odigrali najbolji basket do sad. „Val šta ti se desilo preko noći?“, upitao ga je. „Hmm ne razumem na šta mislis Fred.“, čudnim tonom je odgovorio. „Pa danas si poletniji nego inače,startan,brz , jak, na čemu si ?“,sa nevericom ga je upitao, kao da ga ne poznaje. „Ne znam Fred, sinoć mi se desilo nešto..ma nećeš mi verovati ako ti budem rekao,zaboravi..“,završavao je misao kad ga je prekinuo Fred, „ Ne , ne , slobodno reci, a ja ću pokušati da se ne smejem, evo obećavam“, nasmešio se. Sa negodovanjem je počeo ispovest, „Ok, sinoć sam proveo izvesno vreme na krovu svoje zgrade i gledao zvezde. To nisam radio još od dana kad sam počeo da crtam. Budan sam sanjario.“,rekao je i posegnuo ka torbi  iz koje je izvadio knjižicu i po prvi put posle 2 i po godine  nekome je pokazao. „Vidiš Fred, ono , što često nazivam svojim glupostima iz srednje škole  su zapravo moji snovi, sve ono zbog čega sam počeo da crtam. Svaki san odsanjan dok sam bio zaljubljen, svaki san koji sam želeo da ostvarim je ovde. Ali nijedan nije ostvaren. Jer je bio upućen pogrešnpj osobi. Od trenutka kada sam nju video u meni se javio stari osećaj.“, na trenutak je zaćutao i progovorio, „Znaš Fred, ja mislim da sam se zaljubio u onu devojku iz kafića. Čini me tako potpunim kada mislim na nju. Čak neki moji crteži dobijaju smisao kad na nju mislim. Nekad, bih uzeo knjižicu i počeo da crtam, a Marina bi me zapitkivala šta to crtam, da li je to još neki naš san, a ja u tim trenutcima nisam 100%tno mogao da odgovorim da jeste.“, završio je rečenicu. „Ne znam šta da ti kažem Val, ja jednostavno još uvek nisam naišao na tu pravu ljubav pa ne mogu sa sigurnošću da ti kažem da te baš potpuno razumem..“,odgovorio je. „Ma ok je Fred, možda i ja umišljam, možda zapravo želim nekoga kraj sebe, možda sam spreman ponovo da se vežem ali opet nisam siguran. Ma djavo nek ga nosi,umišljam. Bajke nisu stvaran deo života. Ovo je ipak realnost.“,spustio je glavu i zamislio se. „Izvini ako sam ti malo uništio iluziju, ali nekad je bolje ostati pribran pa čak i dok se sanja. Ovo ti kao prijatelj kažem, što ne mora da znači da sam u pravu. Ti znaš najbolje kako je, ja ipak na sve to malo realističnije gledam, ipak si ti umetnik, pa je vama dozvoljeno da malo više sanjate od nas običnih smrtnika“, nasmešio se u nadi da će ga to oraspoložiti malo. Ali nije. Rastali su se na raskrsnici i svako je pošao svome stanu. Val je usput razmišljao o tome šta mu je Fred rekao. Da li zaista previše mašta i sanja, ili zapravo želi ponovo da oseti ono što ga je nekad do neba dizalo. Onaj isti osećaj nepobedivosti koji ga je činio u nekim trenutcima i tvorcem neverovatnih dela. Da li je želja za tim veća od stanja u kom je zapravo. Zbunjen je tumarao ulicama i nije ni primetio da je promašio blok u kome je živeo. Bacio je pogled u nebo i pronašao iste one zvezde kojima se sinoć divio. Malo podalje na nebu mesec je obasjavao planetu. Zapitao se kako je mesecu tako samom u svom svetu iako okružen svim tim zvezdama. Da li njega neko razume. Zapravo i sam se osećao tako usamljeno iako je toliko ljudi oko njega. „Znam da si negde tamo,prosto znam“,promrmljao je sebi u bradu. Krenuo je ka jednom delu grada koji je poznat po prostranim parkovima , a takodje i po jednom proplanku na kome je česma želja. Legenda kaže da su se na toj česmi devojke zadržavale preko noći u potrazi za svojim prinčevima. Mnogo predanja je bilo o tome kako su zapravo stariji gradjani tog grada  upoznavali svoje velike ljubavi baš na toj česmi. „Hmm pa i ja sanjam, kao što su i oni sanjali“, pomislio je u sebi. U daljini video je česmu, obasjanu mesečevim zracima. „Prelepa je odavde.“,pomislio je i seo na obližnju klupu i uzeo svoju knjižicu i počeo da crta. Desetak minuta mu je trebalo za to. Prelepo je izgledala tako okupana zracima. To samo individua poput njega može da doživi takvo nešto na takav spektakularan način. Približio joj se jer je želeo da je iz bliza vidi.Gledao ju je, gledao ali tu mu je nešto falilo. „Da, to je to, to fali!“,udarajući se olovkom po nosu, uzeo je zamah i počeo da docrtava nešto na crtežu. Crtao je i crtao ne obraćajući pažnju ni na vreme ni na okolinu. Odjednom je začuo korake iza sebe a potom i glas „A šta ti to žvrljaš?“,okrenuo se i zaprepašten zurio u siluetu koja se stvorila iza njega. „Nadam se da te nisam uplašila, znaš često dolazim ovde, jer je tako prelepo za maštanje, i sanjarenje. Nekako se osećam sigurna kraj ove česme.“,završila je. „Ali,ali,..“,mucao je.. „pa to si ti“..zamuckivao je u neverici..“pa ja te ...“,prekide ga glas „Uhodiš?“,upitala je.. „Ne ne , nikako, želeo sam reći da te tražim još od onog dana kad smo se upoznali u kafiću. Nakon tog dana svakodnevno sam dolazio u kafić ali tebe nije bilo, nisam znao koga da pitam šta se sa tobom dešava.“,odgovorio je.. „Tražiš me?“,začudjeno je pitala, „I baš si me našao ovde?Hmm, meni to ipak više liči na uhodu“,reče to i nasmeši se onim prelepim usnama koje je grizla dok je zamišljeno piskarala onog dana u kafiću. Bio je opčinjen, potpuno se izgubio, pa čak i pomislio da budan sanja, da je mesec nekako uticao da njegovu psihu jer ovih dana nije sasvim svoj. Ali bila je prelepa, plave oči,crna duga kosa, sada već puštena, neukroćena talasala se na blagom povetarcu. „Bože, predivna je!“, pomislio je. „Što zuriš tako u mene? U nekim trenutcima me podsećaš na mene, svi govore kako sam umišljena , kako budna sanjam. O čemu ti sanjaš?“, upitala ga je. „O tebi, o tvojim očima, usnama , o tvom zamišljenom izrazu lica. O tome šta sanjaš kada u mislima nestaneš sa ove planete. O tome koga sanjaš i da li ću bar na neki tren biti dovoljno vredan da zaokupiram tvoje snove, pošto ti moje zaokupljuješ od prvog trena od kad sam te video.“,uzdahnuo je i zagledao se u njene oči. „Mogu li da vidim šta si to žvrljao tren pre nego što sam te prepala ?,upitala je umiljatim glasom. Nikada ranije,osim Marine , nijedna ženska osoba nije dodirnula tu knjižicu. Dvoumio se ali je na kraju uz pristanak pružio knjižicu i rekao „Da naravno, izvoli.“..Uzela je knjižicu i pogledala poslednji crtež koji je nacrtao. Bila je to česma želja koju je sa klupice nacrtao ali nije samo toga bilo tu. On je nacrtao dve senke, dve siluete kako zagrljene ispod meseca kraj česme stoje, a iznad velikim potpuno briljantnim slovima ispisao K V . „A ovo KV , šta predstavlja?,upitala ga je. „Deo slagalice koji nedostaje, pogledaj prvu stranu knjižice možda ti bude jasnije.“,odgovorio je. Počela je da lista stranice i kada je došla na početak knjižice uzviknula je „O moj Bože, ne mogu da verujem!!Pa kako si..ne ne ja ne mogu da verujem“,usplahireno je i nepovezano pričala. „Šta se dešava, šta sam učinio?“,upitao je. „Ne ovo mora da je neka greška, ti si ovo nacrtao onog dana kad si me video, ne nikako ne može biti ovaj datum koji piše ispod slike. Ne nikako , ne 24. oktobar 1989.“,nepovezano je pretvarala usplahirenost u blaži oblik histerije. „Molim te objasni mi o čemu se radi, zašto pominješ taj datum?“, uplašeno ju je pitao a pritom i samog sebe pokušao da smiri.  Udahnula je duboko i posegnula rukom za vrat izvadivši ogrlicu koja je njega ostavila bez daha. Na ogrlici je bilo umetnički napravljeno slovo K, identično onome koje je on nacrtao tog 24.oktobra 1989. godine . „Ja sam Kristina a moj rodjendan je 24.oktobra 1989.godine.Ovu ogrlicu je moja majka meni poklonila na dan mog rodjenja i ceo život je imam,i nemoguće je da je neko mogao da je kopira jer je ona lično pravila samo za mene i nazvala „Oko moje jedino“  jer je bila slepa na jedno oko, i sa tim simbolom ja sam bila njeno drugo oko. Bila je sanjar kao ja, i na ovom mestu je upoznala moga oca, a ja sam se potajno nadala da ću jednog dana kao i ona ovde sresti svoga princa.“,završila je misao , a u oku joj je zasijala suza. Prepuna ljubavi,prepuna tuge,želje za ostvarenjem sna.. „Ti si Valijant, ako sam dobro zapamtila,jel tako?“ , zapitala ga je. „Da jesam.“,odgovorio je što kraće je mogao jer je želeo da čuje šta ima da kaže. „Da li veruješ u sudbinu?“ , upitala ga je. „Upravo je doživljavam.“,odgovorio je, prišao joj i zagrlio je... U tom knjižica sa crtežima pada, povetarac počinje da duva sve do poslednjih stranica i staje na poslednjem crtežu.. Dve siluete,zagrljene stoje ispod meseca kraj česme zaljubljenih, identičan prikaz sudbine koja se upravo dešava...Znao sam da tamo negde postojiš  i da si moja sudbina...

06.07.2011.god                                                                                                                            05:53h