Unforgiven...

Prohladni dan. Vetar bije neprestano stvarajući zvuke od kojih se krv ledi. Sedeo je ispred prozora i razmišljao. Koliko je već proslo? Predugo. Možda čak i previše. Još uvek je sam. Pokušao je da se seti kada se poslednji put nasmešio a da to nije bio sarkastični osmeh izazvan ko zna kakvom ludorijom. U daljini je video kako sunce polako zalazi, otkrivajući horizont i prelivajući svoje jarko crvene boje koje su se mešale sa bunilom u kome je bio. Možda je budan sanjao, ali sve te siluete ličile su mu na nekadašnje zalaske sunca koje je provodio sa njom. Malo potom ugledao je dvoje mladih kako prkose vetru šetajući duž obale zagrljeni. Pomislio je “Eh, nekada sam to bio ja”, i ubrzo potom obori pogled ka slici koja je stajala na njegovom radnom stolu. “Zašto te još uvek držim tu?”, upitao se glasno. “Zašto jednostavno ne mogu da te sklonim i bacim”… Odgovora nije bio, jer se obraćao samo običnom predmetu, običnom parčetu hartije. Nekada kada bi jutrom ustajao ta slika je bila prvo što bi ugledao. Značila mu je. Čak i previše , s obzirom da je to običan mrtvi predmet, kome je samo on u svojim mislima i osećanjima podario važnu ulogu, život. Daljina koja ga je delila od nje mu nije pomagala da zaboravi. Jednostavno nije bio od onih koji su se vodili onom izlizanom frazom „Daleko od očiju , daleko i od srca“ . Oduvek je verovao u onu pravu ljubav. Granice za njega nisu bile ništa do samih linija u atlasu. Voleo ju je. Svim srcem. Činio da bude srećna, odricao se svojih nekih snova za rad njenih. Možda je pogrešio što nije umeo da bude sebičan. Oduvek se pitao to. Nekada, kada bi kroz san video prelamanje svetlosti koje nekim čudom stvore njenu siluetu, čvrsto bi zatvorio oči i molio da ode. Želeo je da preboli, da počne iznova. Ali sve je bilo protiv njega. Svaki šum , svaki pokret činio je da ga sve podseti na nju. Bežao je od samog sebe. „Nije me ona stvorila,ali zašto me sve podseća na nju?“ , upitao se. Nikada mu neće biti jasno zašto je ćutala. Zašto jednostavno nije rekla, kad je znala da će uvek sve za nju da učini. Za njih. Ne može to pripisati nezahvalnosti, jer nije bila takva. Nikada nije učinila ništa loše, čak se borila protiv svojih demona kako bi pokušala da sakrije ono što ju je progonilo. Jedno nije znala. Nije znala da pred njim nikakve maske ne mogu da sakriju ono što oseća. Osetio je da je nema. Da polako nestaje iz tog njihovog sveta za koji je mislio da je bio pun ljubavi. „Samo da je rekla.“, prošaputao je sebi u bradu. Mnogo ranije on je znao da je kraj, samo je bilo pitanje vremena kada će kap preliti čašu. Ta kap je došla u najgorem mogućem trenutku. Na korak od sna. Od sna koji je dug niz godina gajio. U nekom trenu oboje su ga gajili, dok ona jednostavno nije odustala od njega. „Zaslužio sam to, svestan sam toga.“,pomislio je i utom posegnuo za vlašom džina koja mu se nalazila nadomak ruke. Ispio je gutljaj i ponovo se izgubio pogledom u daljinu. Za oko mu je zapalo jato ptica koje nekim svojim sinhronizovanim letom iscrtavaju šare po nebu poput nekog slikara. Oduvek se divio tim stvorenjima. Umela su da cene svoju slobodu, bila su nezaustavljiva. Za razliku od ljudi, koji cene svoju slobodu tek kad je izgube, ptice umeju potpuno da joj se predaju. Iako sam i slobodan, nije umeo da iskoristi svoju slobodu. Nekako je bio zatočenik svojih sećanja. Posmatrao je obrise koje pravi jato ptica, ali u svakom od njih je video njen lik. Stegao je oči a potom ispio još jedan gutljaj džina. Svestan je bio toga da se od sećanja ne živi, ali jednostavno sve vredno u njegovom životu bila je samo ona. Bila mu je jedini prijatelj i jedina prava ljubav. Ona osoba koja ostane kad vas svi napuste. Ona osoba koja vam daje dovoljno vetra kako bi krilima mahnuli i poleteli. Nekako je i očekivao da će sve tako da se desi. Da je sve to previše lepo da bi bila stvarnost koja se njemu može desiti. Otišla je. Više od njenog odlaska bolele su ga reči koje mu je uputila poslednji put. Na pitanje zašto je ćutala, kada je veoma dobro znala da bi sve učinio da im bude dobro , da prebrode krizu, odgovorila je „Plašila sam se da ću te izgubiti ako ti kažem to.“. Sa nevericom u očima osetio je suzu kako se spušta niz obraz ka usnama koje su ljubile samo nju. Gorčina ga je obuzela , ukus razočarenja tekao mu je niz obraze. Ma koliko god pokušavao da je ubedi da mogu da prebrode to ona vodjena svojim osećanjima otplovila je daleko od luke njihove ljubavi. Toga dana kraj plaže stajala su dva stranca, koja su nekada jedno drugom bili sve. Pogled mu se vratio na ono dvoje mladih koji su bezbrižno šetali. Nedostajao mu je taj osećaj sigurnosti koji se radja kada kraj sebe imaš nekoga ko ti je sve. Nije umeo da bude sebičan. Nikada ni neće moći. Možda nekad ponovo oseti taj snažan i moćni udar koji u grudima i glavi pomuti sve. Koji ostavi bez daha i natera čoveka da se bori. Želeo je to jako. Previše vremena je prošlo i svestan je toga bio. Ali trenutno , sve što je mogao je da mašta. Isuviše je bio umoran i opijen da bi se borio. „Ne znam kad, niti znam gde  ali osećam kako bližiš se.“...

07.08.2011.                                                                                        17:25h