More tuge...
“Neeeeeeeeeeeeeee..”… Trgao ga je sopstveni vrisak iz sna.
“Zašto uporno odlaziš ako si me već
ostavila?”,drhteći se upitao glasno. “Ostavi me bar u snovima mirnog,
kad na javi sve uzima tvoj oblik!”,nastavio je.. Ustao je obliven znojem i zaputio
se ka kupatilu. “Hladan tuš će me koliko toliko vratiti u normalnu”, pomislio
je. Dok je koračao ka kupatilu na prozoru je ugledao list. Ako se uzme u obzir
da je jesen uveliko stigla to i nije bila tako neobična pojava, s obzirom da je
svo drveće ogoljeno već bilo i tek po neki listić se držao čvrsto poslednjim
atomima snage po granama. “Bože , zar je već jesen?”..promumlao je i nastavio
ka kupatilu. Ušao je u kabinu i odvrnuo slavinu iz koje je potekla ledena voda.
Mišići su mu se grčili i mogao svaku kap vode da oseti kako struji po njegovom
telu odnoseći mamurluk koji ga je toga jutra žestoko stisnuo zahvaljujući
sinoćnjem opijanju. Iako je znao da to nije rešenje nije mu se mogao odupreti,
jednostavno bilo je jače od njega. Želeo je bar na tren da zaboravi. Ali, kako
vreme prolazi sve teže mu to polazi za rukom. Ljudi kažu vreme leči sve, a
njemu vreme zapravo ne pomaže. Kao da radi protiv njega. Šta je potrebno da
učini da se bar jedno jutro probudi miran, da ga bar jedno jutro ne probudi
sopstveni urlik u prazno. Dok mu usne drhte priseća se prethodne večeri.
Atmosfera u “Oluji” je bila fenomenalna. Još nikad takav odziv nije bio. Seća
se da je negde posle sedme pesme počeo da naginje čašu džina što ga je dodatno
opustilo. Seća se kako su mu upućivani mazni pogledi i poljupci iz publike dok
je svoju emociju prenosio kroz mikrofon. Toliko sličnih lica njenom a nijedno
ipak nije bilo ni nalik njenom. Paradoks mu je kovitlao misli poput uragana.
Svaka od njih ga je želela, zbog onoga što zapravo nije bio. Svaka od njih ga
je želela kao nagradu, kao običnu lutku kojom bi se sutradan hvalila. Bilo je
noći kada mu to nije smetalo, kada bi u krevet otišao sa neznankom, i molio je
da mu dozvoli da je zove njenim imenom. Nisu mu značile, ni noći provedene sa
njima, ni osećaj koji zadovoljava njegove seksualne potrebe, ništa mu nije
značilo jer to zapravo nije bila ona. Postao je običan predmet žudnje i
iskorišćavanja. Iskorišćavao je i on njih, znajući da ga ni jedna neće zavoleti
ukoliko ne saznaju ko je zapravo. “Ne možeš da voliš ono što ne poznaješ” je
bila pesma koja je publiku , a pogotovo onaj ženski deo podizala na noge.
Refren pesme ih je obarao sa nogu “..mislila si voliš me, kako voliš kada ne
znaš me.. Moje telo vetrovi nose, dok prsti mešaju tvoje crne kose” … Kad god
bi tu pesmu pevao , mase devojaka su mu slale poglede u iščekivanju da će baš
neku od njih da izabere. Bilo je noći kada se kući vraćao sam. Kada mu je
neophodna bila prazna postelja. Kada su mu suze bile jedine pratilje u
postelji. Imao je osećanja koja su ga gušila, ubijala. Od kojih je bežao, zbog
kojih je pisao. Bio je mlad, čak i previše da bi tako protraćio svoj život. Svakodnevno
iznova i iznova jedina snaga su mu bile njegove pesme i gitara. Šetanje plažom
smirivalo ga je i odnosilo sav nemir koji bi ga obuzeo ukoliko bi mu se u misli
ušunjala ona. Umela je da ga razume. Da mu pruži ljubav. Ali preko noći je
izgubio sve i nikada mu neće biti jasno čime je zaslužio to. Imao je grehove,
ali nijedan nije bio toliko vredan toga da izgubi sve. Govorili su mu da će se
kajati i da će joj biti žao jednog dana. Smatrao je da su to samo reči utehe ,
jer i da joj bude žao, ništa ne može da izbriše sve ono vreme koje je proveo
bez nje sa dušama koje su ga želele samo zbog onoga što ima, a ne zbog onoga
kakav je. Niko ga upoznao nije nakon nje. I sam oseća patetiku u svojoj duši i
ponekim pesmama, ali ne može joj se odupreti. Sastavni deo života je i to ništa
ne može promeniti. “Zar nije bilo lakše da kaže?”, zapitao se. “Da, sada je
srećna i ne mari za mene, svestan sam toga. A i zašto bi marila, kada sam
obično patetično govno!!!”, viknuo je bacivši kamen daleko ka moru. Za trenutak
vreme kao da je stalo. Kao da se usporilo sve. Posmatrao je taj kamen kako leti
ka nebu , polako. Nekom zamišljenom linijom. Zapravo mogao se poistivetiti sa
njim. Kada je bila kraj njega, tako se uzdizao, polako leteo ka nebu. Činio sve
da bude srećna kraj njega. Kamen je leteo lagano kao da se u svemir zaputio.
Nigde izgleda da će pasti. Tako se i on osećao kraj nje. Nikada nije ni mislio
da ga bilo šta može sputati dok ima nju. Svemu je prkosio. Nije bilo tog
problema koji uz par njenih osmeha nije mogao da reši. Toliko pesama je napisao
o njenom osmehu, koji ga diže. Koji mu snagu uliva i daje onu hrabrost da po
vrelom čeliku bos hoda. Osećao je kako korača oblacima, iznad neba. Kako plovi
u njenom zagrljaju, jedinom mestu gde je bio ranjiv. Tih nekoliko sekundi leta
činilo mu se kao par sati provedenih razmišljajući o njoj. Odjednom kao ošinut
hladnim tušem sve naglo dobija na brzini i posmatra kako onaj kamen srlja kao
moru, ka dubini. Ka bezličnom dnu gde će se pomešati sa još bezbroj sličnih
sebi. Kamen kamenu liči al ipak se razlikuje, sem jedne osobine. Hladan je i
čvrst na izgled. U tom trenu čuje se pljasak i prvi dodir kamena sa površinom
vode. Sam taj zvuk vratio ga je u realnost i naterao da shvati da je zapravo on
taj kamen, bez osećanja, zarobljen duboko u moru tuge medju njemu sličnim al
ipak različitim izgubljenim dušama kojima je zajedničko bilo to što su svi oni
nekada bili na svom vrhu ali su taj vrh zamenili jednim bezličnim i hladnim
dnom…
13.08.2011.g 18:16h
2 Komentari |
0 Trekbekovi
"we're just two lost souls swimming in a fish bowl..."
Citam, citam i ne verujem. Da budem iskrena, zapala sam u onu kolotecinu misli i verujem u ono da su 'svi muskarci isti'. Citam i razmisljam da li je moguce da jedna osoba nekome toliko znaci?
Verovatno su i meni stavljeni amovi, nemam pojma kako je kad te osecanje (citaj:ljubav) gura i podrazava vetar u jedrima.
Opet... Sve tece, sve se menja. Nista nije vecno, pa ni ta ljubav na koju su potrosene reke mastila. Istinska snaga je kad nadjes volje da krenes dalje sam.
Autor parnas — 21 Avg 2011, 15:07
Nedostaje mi to...Mnogo... Ovo mi je jedini vid komunikacije sa onom realnoscu koja me je nekad gurala...Srecan sam sto je bar neko vreme ukrasavala moj zivot.. Ali od ljubavi ne odustajem...Mozda smo svi isti, nisam kompetetan da kazem nesto drugacije, jer sam i sam svestan u kakvom danas svetu zivimo i ko i to kakvim ponasanjem ima, a ko nema i gubi pa cak i nakon svega sto pruzi...
P.S. Tvoji blogovi su divni..Iskrenost kulja iz svake reci i crteza koji sam tamo video...
Autor unforgiven — 22 Avg 2011, 14:06