Unforgiven...

Zaista ne mogu da posmatram svoj odraz u tvojim očima. Ne vidim ništa osim samog osećaja krivice.. Ili je pak, to način na koji ti mene gledaš? Znam da mi nikad nećeš ni reći to. Izbegavaćeš me. Izbegavaćeš moj pogled, moj odraz, moju senku.. Pa čak i mali nagovеštaj mog prisustva ubijaće svaku želju da me vidiš. Krivci odavno više nismo ni ti ni ja. Prošlo je i neće se vratiti. Da li se sećaš kada sam učinio nemoguće za tebe? Da li si to namerno zaboravila ili je iščezlo vremenom ? Ne.. Želela si to, znam. Nije te bilo briga kad je ionako već sve niz reku suza otplovilo. Trenutak kada si izgubila prsten, trenutak obećanja da ću ti ga naći na plaži prepunog kamenja i peska.. Bilo je nemoguće, i sama si to rekla. Nisi razumela da veličina nikad nije bila bitna za nešto što zapravo želiš. Želeo sam da ga nadjem. U tom trenutku samo to je bio moj životni zadatak. Tvoje suze su me činile slabim jer ti nedostaje na prstu ruke. I morao sam da ga nadjem. Da li si se zapitala tada, šta se u meni odvijalo? Da li ti je palo na pamet na tren koliku energiju sam usmerio samo na pronalazak običnog metala koji si nosila na prstu? Nekome bi to bio običan metal za kojim ne vredi plakati, koji bi inače bio lako zamenjen, ali same tvoje reči su me zabolele. Morao sam da ga nadjem. Kroz nekoliko trenutaka prošao sam svim mestima koja smo posetili i gle čuda jedan detalj mi je zapao za oko. Ipak čuda su moguća samo ako dovoljno jako želiš. Sam prekriven prašinom i kamenjen ležao je kraj klupice, tvoj prsten. Isti onaj koji si izgubila, koji sam ti ja poklonio. Zaboravila si to zar ne? Ja nisam , niti ću ikada. Neću nikada zaboraviti lice niz koje se suze slivaju. Te oči koje su se nadule pod navalom suza radi izgubljenog imetka. Znao sam koliko ti znači. Nikada zaboraviti neću sjaj u očima koji si imala kada sam ti ga ponovo pružio i stavio na prst. Učinio sam ono nemoguće , ono u šta ni sama nisi verovala da mogu. I sada kada stojim pred tobom, ne vidim ni ntrag od tog lica , tih očiju tog pogleda. Vidim samo odraz krivice ispisan u tvojim očima. To je potpuno nezasluženo. Nikada nisi ni shvatila sve to. Samo si se prepustila krivici. I to ću biti do kraja života. Tvoja jedina krivica. Skrenućeš pogled u prazno, ili ćeš jednostavno gledati  kroz mene. Kao da ne postojim, a to mi proteklih meseci dokazuješ temeljno i svakodnevno. Da li znaš kakav je osećaj kad posmatraš osobu koja te poznaje bolje od svih a u suštini te ne poznaje ni trunku onoga što zapravo jesi? Svestan sam da sam ti nekada bio sve i da ti više nisam ništa osim krivice. Podižeš pogled, ne očekuješ da će se susreti sa mojim. A ja ne mičem pogled sa tvojih zenica. Govore mi sve ono što si mi prećutala svo ovo vreme koje me nema u tvom životu. Zašto to činim? Ne znam, nije znatiželja. Verovatno je samo potreba. Želim da se uverim da si zapravo srećna. Želim da si srećna. Želim to više i od tebe same. Zašto ? To pitanje mi je postavljano bezbroj puta. Zašto želiš da bude srećna, posle svega što je učinila? Zašto sebe mučiš time? Ja odgovor ne mogu da pretvorim u reči, ipak je to neko jače osećanje koje ne može biti potkrepljeno nikakvim fonetičkim simbolima. Pokušavaš da mi pročitaš na licu šta mislim. Ne uspevaš jer sam skriven iza lažnog osmeha koji sam za ovo proteklo vreme vešto stvorio. U očima ti na tren vidim želju. Ali ne i prema čemu. Nije ni bitno, prolaziš kraj mene i odlaziš u nepoznatom pravcu. Da li ćeš misliti na mene? Hoću li ja misliti na tebe? Ponovo nemam odgovor. Ni tuga nam više nije zajednička.. ni imena kada stoje jedno kraj drugog.. Ni pogledi.. Ni mi.. Mi definitivno vise nismo mi...

25.08.2011.                                                                               00:08