Unforgiven...

Da sam emotivan jesam...To znam i sam..a znaju i svi koji me poznaju..Ali nisam od onih emotivaca koji se rasplacu za tili cas, vec sam od onih koji sve skupljaju u sebi i onda kad se nadje okidac i kad se okine...eeee tu tesko sta moze da me zaustavi.. Naime, pre nekoliko dana me je rasplakao film..cudno jer se ne secam kad me je posednji put neki rasplakao...

Ne znam da li ste imali priliku da pogledate "Hachiko:A dog`s story"??? Elem film je radjen po istinitoj prici ali je pre toga taj film vec jednom uradjen 1987.god u Japanu odakle ta prica i potice..NE znam da li da prepricam film ili razlog zbog kojeg sam se rasplakao? Hajde prvo film u kratkim crtama...

Prica pocinje u Japanu.(Opisujem ovaj noviji film jer stariji jos uvek ne smem da pogledam :))..Pas rase Akita Ina poslat je za Ameriku nekome ali na stanici je ispao iz kaveza i izgubio se..Na stanici je naisao na profesora muzike sa jednog Univerziteta koji ga je odneo kuci i udomio..Sledeceg dana profesor se vratio na stanicu da pita d ali se neko raspitivao o psu ali niko nije..I dali su oglas...Ali vremenom se pas sprijateljio sa profesorom kao i ovaj sa njim..Oko vrata je pas imao ogrlicu sa japanskim brojem OSAM sto u prevodu na njihov jezik znaci HACHIKO i profesor ga je nazvao Hachi..Prosle su dve godine postali su najbolji prijatelji..I jednog dana kada je profesor odlazio na zeleznicku stanicu, Hachi ga je pratio. Nakon toga svaki dan je pas isao na stanicu sa njim, i kad bi ovaj otisao vozom vracao se kuci.Na kraju radnog vremena bi Hachi dolazio ponovo na stanicu i chekao ga tu..Svako ko je to iz dana u dan gledao to bio bi odusevljen vernosti psa svome gazdi..Jednog dana na univerzitetu profesor je doziveo srcani udar i umro..Hachi ga je cekao i dalje na istom mestu ne znajuci sta se desilo profesoru..Nakon toga godine su prolazile a Hachi ga je svaki dan u isto vreme cekao na istom mestu gde je nakon 9 godina cekanja i sam umro na tom mestu i konacno otisao sa svojim prijateljem...

To je u kratkim crtama i verujem da vam nije jasan razlog iz kog sam se rasplakao...MOgao sam da opisem detaljno ceo film ali nadam se da vam je bar malo zagolicalo mastu i da cete ga pogledati,jer i onaj najjhladniji bi se rasplakao..

 E sad razlog iz kog sam se rasplakao je sledeci..Pas je legendarno najbolji covekov prijatelj i u tome nema niceg tuznog..Naravno da nema..Problem je kako sam jarazumeo taj film i koliko sam se uneo u njega...Problem je sto sam shvatio da za ovoliko godina koliko vec zivim ja nemam niti sam imao pravog prijatelja..Svako ko mi se predstavljao prijateljem je imao "koristi" od mene..Jedno vreme sam se pomirio sa tim i grubo receno "kupovao" prijatelje.(nije u pitanju finansijska korist,toliko glup bar nisam)...Zabolelo me je sto nikad nisam osetio da neko bezuslovno radi nesto za mene.Najveci krivac tome sam sam i svestan sam toga..Bez ikakve lose namere sam pomagao svakome kome je bila potrebna pomoc i kome sma mogao..ali ne znam nekako osecam da sam sam sebe tim postupcima izdao jer nisam umeo da kazem NE jer sam i sam mnogo samokritican i bilo bi mi zao da nekome ne ucinim ako mogu...I sama pomisao na prijateljstvo,vecno kao sto je u ovom slucaju i vernost do kraja me je naterala na suze..Nisam ja sad sta znam premator da ne mou da steknem prijatelja ali danas je stvarno malo pravih prijatelja..Neki koji se predstavljaju nasim prijateljima se vesto maskiraju dok ne dobiju ili zadovolje svoj cilj i onda skinu masku i pokazu pravo lice...Ne krivim nikoga do samoga sebe zbog svega toga...Bio sam zeljan da neko nekad nesto uradi za mene a da ne trazu za uzvrat previse..Znam da nikad ne bih mogao da dozvolim da mi neko ucini a da ga ja nakon toga zaboravim ili da mu ne uzvratim makar malim znakom paznje..Ne mogu takav sam i to se nece promeniti nikad..Mislio sam da moze ali sve sto godine vise odmicu uvidjam da ne moze...I sam taj akt psa me je pogodio..Vernost do groba..Znam da vecina vas ima da mi kaze po nesto o ovome i unapred znam i sta je to ali to nece promeniti neke cinjenice...Strah mozda jeste u pitanju ali i nije vise..Ne plasim se nicega..cak ni te samoce..Nekako sam navikao na nju...Mozda lazem sebe,mozda se duboko u sebi plasim novog razocarenja,novog odbacivanja,novog prihvatanja stvarnosti i istine da danas ljudi gledaju samo svoje i da se ne daju tek tako...Svet je pun nepoverenja i mozda je mene samo zahvatila veca kolicina istog...

Razmisljam da kupim istog psa, jer stvarno imaju dugu istoriju i prelepu istoriju koja se proteze cak 4000 godina unazad...

Samo sam to zeleo da kazem...