Unforgiven...

Sedeo je na krevetu u polumraku sobe i razmišljao. Čak ni prigušeno svetlo lampe nije treptalo..Sve je bilo nepomično. Misli su mu okupirale svakakve koještarije iz prethodnog perioda. Sanjiv i opijen baca pogled ka ćošku sobe. Nazire se vrat Stagg-ove gitare koju godinama nije ni dodirnuo. Usamljeno je stajala u ćošku i bila svedok svih promena koje su se dešavale. I sama je imala želju za nečim novim. I sama je kao i on imala želju za tuđim dodirom. Nekada nerazdvojni, a sada…Sada prašina obitava kako po pragovima njenog vrata tako i po sećanjima njegovog života. Na stolu čaša ispijenog crnog vina, umrljana otiscima prstiju i samih usana. Na podu flaša prevrnuta nakon poslednjeg ispijenog gutljaja leži bezazleno poput nekog odbačenog predmeta na koga su svi zaboravili.. Svetlo je zatreperilo...neprimetno, ali dovoljno da poremeti taj osećaj spokojnosti u tom trenu..I kao ozaren odluči da učini ono što nije  godinama.. Ustaje onako opijen, gega se sve do ćoška..Sa mučnom grimasom na licu se savija i pruža ruku ka čošku.. Obavija svoje prste oko njenog vrata i privlači je sebi.. Oseća prasinu pod prstima..Jednim potezom lagano počinje da briše prašinu i kreće ka krevetu.. Za divno čudo sve žice su tu, ni jedna nije prekinuta.. Seda na krevet, i gleda je. Za trenutak mu se um pretvorio u vremeplov koji ga je odveo na putovanje u vreme kada su bili nerazdvojni.. Kada su bili jedno.. U sebi se podseća bar neke pesme koju je napisao nakon što je ona otišla.. G dur..A moll..C dur…D dur… Sećanja vraćaju se..Akordi se nižu jedan za drugim..Za tren tu je, opet onaj stari osećaj stvaranja..kojeg se tek tako odrekao.. A bio je dobar.. Pamćenje ga još uvek služi, ali tehnika je vidno stagnirala..Ali tu je..tu je onaj osećaj od ranije koji mu je nekad pomagao da preboli, pa maker na tren..Melodija se širila po poluzatamnjenoj sobi..Prsti su ga boleli od žica..Ali soba je odjednom oživela..Na tren je bio onaj stari…Stvaralački duh ga je poneo..Mešali su se akordi i prigušeni uzdasi ..Ali glasa niodkud.. Još uvek ne može da izusti reč..Trudi se, napreže glasne žice ali kao da mu je neko omču stavio oko vrata, i ne može da progovori..Spušta glavu porazno i tiho zajeca…”Zašto ne mogu..?”, pomislio je u sebi.. “Hajde možeš ti to, seti se, kao nekada..”,uporno je sebi govorio. Na tren mu je prošlo nešto kroz glavu. Nekakav glas..Nekakav stih koji ga podseća na njegov stari ali nije mogao sa sigurnošću to da potvrdi sebi.. “Ma ne, nisam ja to mogao da smislim..Moje pesme su oduvek bile tužne”, rekao je..A potom se osmehnuo i glasno izgovorio “..Tužan više biti neću , ja ponovo zavoleću”..Nakon toga je skočio , zgrabio olovku i papir i počeo da piše..Pisao je i pisao, nove reči i stihovi su mu pridolazili na um.. Pisao je celu noć.. Rime i stihovi kao nabujala reka slivali su se niz srce grafitne olovke i raznosili emocije i osećanja po papiru. Odjednom prestao je da piše..Ne zbog nedostatka inspiracije već zbog saznanja koje ga je te bezazlene i sasvim mirne noći kao munjom iz vedra neba pogodilo u srž njegove samoće..Nasmejao se i rekao.. “Biću srećan!..Ne zato što mi je sudjeno, već zato što želim”…

27.06.2011.                                                            22:34h