Crnokosa vila...
Prošla je kraj
njega. Za tren je je progutao gorku knedlu koja je poskakivala u njegovom grlu
pulsirajući svakim njenim korakom kojim mu se probližavala. Pomislio je na trenutak
kada ju je prvi put ugledao. Tako malenu, crnokosu laganog koraka, očiju boje
divljeg kestena kako mu prilazi. U daljini obala po kojom laganim koracima gazi,
prosto kao da lebdi. Divio se njenoj kosi i njenom gracioznom hodu. Prosto ju
je zamišljao poput nekakve vile prognane u ovaj mučni svet. Prekrasnog bića
koje se izgubilo na putu ka svojoj bajci. Posmatrao ju je kako lebdi kako
zamišljenim krilima maše sa zvezdanom svetlošću koja je prati posipajući
zlaćani prah koji ostavlja bez daha. Iluzija ili stvarnost? U tom trenutku je
to izgledalo tako stvarno a ipak nedodirljivo. Kao san. Isti onaj osećaj kada u
snu pokušamo dodirnuti željeni cilj, ali nam je uvek nekako iako nadomak ruke
nedostižan, ma koliko snage uložili da ga dostignemo. Približavajući se
ocrtavale su se usne koje je željno želeo poljubiti. Te nepravilne crte koje je
želeo dodirnuti svojim. Zaplovio je u san. U stvarni san na javi. Dozvolio je
osećanju da ga ponese i vine medju oblake. Osećanje kojeg do tad nije ni bio
svestan. Šta je ovo? Šta mu se ovo dogadja? Zašto je korak tako lagan, zašto
plovi umesto da korača? Osetio je dozu straha od te visine u koju se vinuo. Ali
ona je još uvek dole, prilazi mu, a on tako daleko od nje. Zašto ne pohrli ka
njemu , da li ga vidi ... Ko je zapravo ona? Kada će ovaj san da prestane? Ne
bi voleo to. Želeo je još na tren da budan sanja, da pliva u ovom osećaju
zbunjenosti, ioako njemu još uvek neshvatljivom. Privlačila ga je ta toplina u
grudima koja se protezala kroz njegovo telo i obuzimala ga celog. Poput droge kroz vene mu je mesto krvi tekla neka druga tečnost, prosto je mogao da oseti žarište ka kome teče ta smesa. Da li je zaljubljen? U njemu vatre gore a nije
ni svestan kako ugasiti taj požar. Da li je opasno, da li možda ima leka.
Osećaj je i dalje fenomenalan, ali počinje da posustaje i polako ponire ka
obali. Lebdi još uvek i polako prilazi svome telu. Ulazi nekom magijom nošen.
Stapa se sa njim i ponovo biva jedno. Isti onaj nepomični čovek koji posmatra
crnokosu vilu kako mu prilazi. Prekrasna je. Kraj nje bi mogao imati sve, ceo
svet osvojiti jednom rukom, ukoliko ga ona drži za drugu. Prilazila je, lebdela
magijom nošena. Srce mu je neprestano lupalo, udaralo i tutnjilo u ušima jakim
dobovanjem. Imao je osećaj da će pući. Nikada to osetio nije i plašio se da li
je to san ili stvarnost. Na tren našla se na korak tik ispred njega pružajući
mu ruke. U dilemi da li da okusi greh, kao Adam jabuku iz Evine ruke, kolebao
se u mislima. Pružio je ruku i dodirnuo joj satensko bele ruke, mekane i
svilenkaste poput najmekše svile. Poljubiće je, svestan je toga. Približava
usne njenima . Na trenutak sve izgleda tako divno, tako savršeno i spokojno.
Ali odjednom zemlja počinje da se trese,
isto ono more uzburkano da se penuša. Zemlja pod nogama ne beše stabilna već
poče da puca i da se razdvaja. Plaža na kojoj su stajali ne beše više tako mirna.
Ponor koji se stvorio izmedju njih ga nije sprečio da joj pruži ruku. Ali ona
ju je odbila, plašila se da bi ih mogao povući u ponor. Nije bila spremna
žrtvovati svoj život za rad tudjeg ubedjenja. Ali on je znao da ih može izvući,
samo mu je bila potrebna njena ruka, njena duša kraj njegove i nikakvi ponori
im naudili ne bi. Plašila ga je njena daljina, njeno povlačenje u svoj neki
svet, daleko od njegovog. Na korak od ostvarenja sna je izgubio sve. Ponor se povećavao,
zemlja se izdizala i ispunjavala jarkocrvenom lavom. Ugledao ju je kako se
udaljava, kako istim onim laganim koracima odlazi istim putem kojim je i došla,
ostavivši ga samog na drugoj strani tog već napravljenog otoka izgubljenih
osećanja koja su ga upravo obuzimala i prisvajala sebi. Na tren nestalo je
svega. Ni tog otoka nije bilo, ni ponora ni jarkocrvene lave. Stajao je na
ulici posmatrajući je kako odlazi, nakon toliko godina. Prošla je kraj njega,
osmehnuvši se i uputivši jedan bledi osmeh sa istih onih usana za koje je
nekada živeo...
05.09.2011. 02:04h
3 Komentari |
0 Trekbekovi
I kad je magija najjača, ponor ume biti nepremostiv.
Autor sanjarenja56 — 05 Sep 2011, 05:46
Ko voli veruje u nemoguće. Ne treba magija gde je poverenje , a sa poverenjem i ljubav.
Autor lloreta — 05 Sep 2011, 20:52
Ko voli nekad i cini nemoguce..
Autor unforgiven — 06 Sep 2011, 13:21