Kad jednom poletiš,hodanje nikad više nije zanimljivo...
Mrkli mrak. Tišina je progutala sve čega se domogla i
nemilosrdno je obavila svaki kutak njegove kuće. Čuli su se samo mukli jecaji
iz pravca njegove sobe.. Tresla ga je groznica, oblivajući ga kapima znoja koji
su besomučno natapali njegovu postelju. Kroz navučene zavese probijao se tek po
koji snop svetlosti koji je dolazio sa Meseca. Tresla ga je groznica iz dana u
dan. Uvek oko 02:45 ujutru na prozor doleti ona. Ta crna i samotna praznina
obavijena setom. Nije mogao da je podnese više, prosto ga je mučila iz dana u
dan, iz večeri u veče. Pokušao je da ustane ali ga je groznica prikovala za
krevet i pružila osećaj kao da je lancima vezan. Na jedvite jade oborio se na
pod i pridržavajući se za komodu pridigao na noge, koje su klecale pod još
jednim narivom groznice. Drhteći uputio se ka kupatilu u nadi da će ga vreo tuš
bar malo zagrejati.. Dok su se kapljice vrele vode slivale niz njegovo drhtavo
telo primetio je tišinu koja je dopirala iz svakog kutka njegovog doma. Čak ni
šuštanje vode nije moglo da ubije tu turobnu tišinu. Grozio je se i sam.
Okrenuvši se spazio je neku senku ispod vrata, kako je samo
projurila. Brzo je navukao trenerku i patike, i vunenu kapu stavio na glavu i
kao nekim čudnim nagonom pohrlio van. Za tren se našao ispred svoje kuće
zbunjen. Nije znao na koju stranu da krene. Bacio je pogled ka poljani koja se
protezala nedaleko od njegovog doma i uočio neobičnu siluetu kako šeta po vrhu
brdašceta. Na tren silueta je nestala. Bez predumišljaja se zaputio ka mestu
gde ju je poslednji put ugledao. Dok je koračao putem u grudima mu je srce
neprestano tuklo. Ovako se nije osećao još od poslednjeg putovanja u Pariz sa
njom gde su srušeni svi
njegovi snovi. Potiskivao je to sa izuzetno jakom voljom, ali je bila deo
njegove prošlosti i u njegovoj biti. Kao
košmar koji se iznova i iznova ponavlja. Nastavio je svoj put ka silueti,
pokušavajući da se ne vraća u svoj košmar. Koračao je, srce mu je tuklo toliko
jako da je jedva uspevao dah da uzme. Nešto ga je pritiskalo u grudima, ni sam
nije mogao da razazna da li je budan ili je ovo još jedna igra njegovog
manipulativnog košmara. Prolazio je kraj mirnih žbunova gde se tek po koji
meškoljio skrivajući noćne zverke koje su utočište našle u istom. Bacio je
pogled na Mesec. Bio je pun, prosto isijavao svoju veličanstvenu svetlost
ka Zemlji. Pomislio je na tren da
mesečari jer je Mesec oduvek uticao na njega i njegove postupke. Za tren je
zastao i uhvatio sebe u divljenju nečemu što je na izgled tako blizu al’ ipak
tako daleko. Daleko i nedodirljivo, a ipak tako važno ovozemaljskom svetu.
Izgledao je tako sjajno i nedokučivo da je za tren zaista pomislio da je onaj
silazak na Mesec zaista farsa odigrana u običnom filmskom studiju. Imao je
osećaj da niko zapravo nije svestan moći koju ima Mesec. To ga je kopkalo ceo
život. Pažnju mu je odvukao huk vetra koji je naprasno počeo da duva sve jačim
intezitetom, vraćajući ga u stvarnost ka upućenom cilju. Približavao se mestu
gde je ugledao siluetu. Iz daljine nije mogao da razazna da li je to obična
senka nekog drveta koje prkosi odsjaju Meseca ili zapravo neka imaginarna
tvorevina koju je stvorila njegova mašta. Bio je već dugo u bunilu i ničemu
nije pridavao značaj, sve je pripisivao izmorenom umu. Silueta je počela da se
udaljava što mu je dalo znak da požuri ukoliko želi da je stigne. Potrčao je ka
njoj, ali kako joj se približavao imao je utisak da nikad neće uspeti. Ma
koliko ubrzavao i silueta je to činila. "Stani molim te!!!”, uzviknuo je.. “Zašto to činiš, dozvoli mi da ti
pridjem!!”,molećivim glasom je izgovorio i sručio se poslednjim atomom snage na
zemlju. Ubrzano je disao, srce je htelo da mu eksplodira. U glavi je imao napad
bunila, sve mu se vratilo. Svaki detalj proteklih par godina života. Bio je
tako srećan, bukvalno je bio par stopa iznad zemlje. Lebdeo je u svom zanosu. Bio sposoban i
nemoguće da učini. Sve je nestalo. Svaki jebeni delić sreće rasparčao se kao
komadići razbijenog ogledala koji su se razleteli po njegovom licu i zarili
duboko u delove tela iz kojih ih ništa ne može izvaditi. Komadići stakla,
metaforično oslikavaju svaki srećni trenutak njegovog života kojem se potpuno
predao. Tu su svi, ali ne kao celina. Već kao rasparčani delovi nesložive
slagalice koje je nekada imala svoju vrednost a sada kao bezvredni komadi samo
paraju kožu i stvaraju duboke rane gde god se zariju. Ležao je obeznanjen na
zemlji ne pokušavajući da se pomeri. Jednostavno osluškivao svoje uzdahe.
Pokušavao je da isprazni um. Da ne misli ni na šta što bi pogoršalo njegovo
stanje i oduzelo mu potrebnu energiju da ustane. Prepustio se osećaju. Za tren
je osetio blago podrhtavanje tla pod njim ali ni to ga nije nateralo da se
pomeri. Ležao je i posmatrao beskraj. Zvezde su tako jarko sjale, doduše ni
približno sjaju Meseca ali imale su svoju čar. Osluškivao je vetar koji tiho
prolazi kroz travke nišući ih nekim svojim zamišljenim šablonom. Ispraznio je
um i umirio otkucaje srca. Prepustio se osećaju lagode. Po prvi put nakon toliko
vremena nije osećao nikakvu tenziju da mu struji telom. I sam je osetio
nastupanje nirvane, apsolutno blaženstvo. Najednom, začuo je
korake i tupe udare o zemlju. Osetio je da ima dovoljno snage da se pridigne
delimično i okrene ka izvoru zvuka koraka koji su mu se približavali. Ugledao
je siluetu kako mu se približava. Odjednom silueta je počela da trči ka njemu i
na nekih par koraka neposred njega uzviknula. „Oh ,Bože!Da li si dobro? Zašto
ležiš tu?“, izustila je. Najednom pred njim se stvorila prelepa devojka plavih
očiju prozračne dubine , sa zabrinutim izrazom lica. „Ma ne, nije mi ništa
odmaram malo, posmatram Mesec i razmišljam.“,nasmešio se i pokuša da se
pridigne. Priskočila je da mu pomogne uhvativši ga za ruku. Kada se uspravio
njena ruka je još uvek bila u njegovoj i pogledi su im se sreli. „Da li si
siguran da ti je dobro? Iz daljine si bio nepomičan pa sam se uplašila da nije
nešto ozbiljno“, izustila je bacivši pogled na njegovo telo u potrazi za
vidljivim povredama. „Ne, dobro mi je. Malo sam bunovan neko vreme pa sam
izašao da prošetam i pritom ugledao
nešto veoma čudno i zaputio se u tom pravcu. Ludorija. Kao da imam 15 godina.
Proradio mi je stari avanturistički duh valjda.“,uz osmeh je završio. „Hmm,
rekao si nešto čudno? Šta si to čudno ugledao ? Oprosti što sam ovako
navalentna, ali mislim da razlog zbog kojeg sam i ja u šetnju krenula je bila
vizuelne prirode. Nešto sam videla“, zbunjeno ga je gledala blistavo plavim ocima.
Nije skidao pogled sa njih. Imalo je u njima nečega što ga je bacalo u
razmišljanje. „Reci mi zašto si sama izašla ovako kasno u noć, zar te nije
strah?“,upitao ju je.. „Ne nije me strah. Znaš ja samo oduvek govorila da je
biti sam o..“,prekinuo ju je i rekao „..odlika svih dobrih ljudi?“,začudjeno ju
je pogledao.. „Da, to je neko moje mišljenje stvoreno dosadašnjim iskustvom.
Možda je jednostavno sudjeno tako ili pak ja u nečemu grešim. Biram pogrešne
osobe kojima pružam dragocenu pažnju. Ne znam. Kako vreme odmiče sve više sam
ubedjena da ja grešim i da sam jedini krivac.“,oborila je pogled na dole. Primakao
joj se pružio ruku i podigao bradu ka njegovom pogledu. Kako neko sa takvim
pogledom može da bude kriv jer sledi svoj san? Zar su snovi grehovi? Ako jesu
zašto ih imamo? Jedini način da od sebe učinimo nešto veliko je da sanjamo i ostvarujemo
svoje snove. Kako ostvarenje svojih snova može da bude pogrešno? Šta je sa
onima koji uništavaju drugima svaku iluziju kao ostvarenju svojih snova? Da li
su oni milosrdni andjeli koji pokušavaju da nas vrate na put realnosti time što
nam ih oduzimaju? Što nam ih ruše? Da li je spas u tome da svoje snove držimo
duboko u sebi i ne dozvolimo im da isplivaju na površinu? Šta će nas onda
činiti srećnim i potpunim? Bezbroj pitanja kovitlalo mu se u mislima ali ni na
jedno od njih nije imao odgovor. Samo je posmatrao njeno lice i taj pogled koji
odiše tolikim osećanjima ali i delom razočarenjem. „Ne, ne odustaj od svojih
snova. Živi za njih. Bolje je snositi posledice zbog učinjenog nego kajati se
nad propuštenim prilikama da se ostvare bar delići tih snova. Snovi, to smo mi.
Ne dozvoli nikome da ti ih oduzme. Budi srećna što ih imaš, što imaš za čim da
se boriš. Dok ja imam samo more srušenih snova , i jednu želju“,skrenuo je
pogled naglo i okrenuo se ka Mesecu sa očima uprtim u njegov sjaj. Prišla mu je
i spustila ruku na rame..“Reci mi koju to želju imaš?“,nežnim glasom ga je
upitala. Nekoliko trenutaka se dvoumio da izusti bolnu stvarnost. Tu želju.
Oborio je glavu i duboko uzdahnuo. Ostao je nepomičan. Vreme za trenutak kao da
je stalo i za nju i za njega. Dvoje mladih naizgled izgubljenih duša, u borbi
za očuvanjem onoga što ih zapravo čini živima stajalo je tu a Mesec kao svedok
toga nepomično je lebdeo okružen svojim zvezdama pratiljama. Najednom podigao
je glavu visoko ka Mesecu i rekao „Želim samo još jednom da poletim..“ ,zajecao
je i kristalna suza slila se završavajući svoj život na obodu njegovih usana...
22.09.2011. 02:44h
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
