Unforgiven...

Zaista ne mogu da posmatram svoj odraz u tvojim očima. Ne vidim ništa osim samog osećaja krivice.. Ili je pak, to način na koji ti mene gledaš? Znam da mi nikad nećeš ni reći to. Izbegavaćeš me. Izbegavaćeš moj pogled, moj odraz, moju senku.. Pa čak i mali nagovеštaj mog prisustva ubijaće svaku želju da me vidiš. Krivci odavno više nismo ni ti ni ja. Prošlo je i neće se vratiti. Da li se sećaš kada sam učinio nemoguće za tebe? Da li si to namerno zaboravila ili je iščezlo vremenom ? Ne.. Želela si to, znam. Nije te bilo briga kad je ionako već sve niz reku suza otplovilo. Trenutak kada si izgubila prsten, trenutak obećanja da ću ti ga naći na plaži prepunog kamenja i peska.. Bilo je nemoguće, i sama si to rekla. Nisi razumela da veličina nikad nije bila bitna za nešto što zapravo želiš. Želeo sam da ga nadjem. U tom trenutku samo to je bio moj životni zadatak. Tvoje suze su me činile slabim jer ti nedostaje na prstu ruke. I morao sam da ga nadjem. Da li si se zapitala tada, šta se u meni odvijalo? Da li ti je palo na pamet na tren koliku energiju sam usmerio samo na pronalazak običnog metala koji si nosila na prstu? Nekome bi to bio običan metal za kojim ne vredi plakati, koji bi inače bio lako zamenjen, ali same tvoje reči su me zabolele. Morao sam da ga nadjem. Kroz nekoliko trenutaka prošao sam svim mestima koja smo posetili i gle čuda jedan detalj mi je zapao za oko. Ipak čuda su moguća samo ako dovoljno jako želiš. Sam prekriven prašinom i kamenjen ležao je kraj klupice, tvoj prsten. Isti onaj koji si izgubila, koji sam ti ja poklonio. Zaboravila si to zar ne? Ja nisam , niti ću ikada. Neću nikada zaboraviti lice niz koje se suze slivaju. Te oči koje su se nadule pod navalom suza radi izgubljenog imetka. Znao sam koliko ti znači. Nikada zaboraviti neću sjaj u očima koji si imala kada sam ti ga ponovo pružio i stavio na prst. Učinio sam ono nemoguće , ono u šta ni sama nisi verovala da mogu. I sada kada stojim pred tobom, ne vidim ni ntrag od tog lica , tih očiju tog pogleda. Vidim samo odraz krivice ispisan u tvojim očima. To je potpuno nezasluženo. Nikada nisi ni shvatila sve to. Samo si se prepustila krivici. I to ću biti do kraja života. Tvoja jedina krivica. Skrenućeš pogled u prazno, ili ćeš jednostavno gledati  kroz mene. Kao da ne postojim, a to mi proteklih meseci dokazuješ temeljno i svakodnevno. Da li znaš kakav je osećaj kad posmatraš osobu koja te poznaje bolje od svih a u suštini te ne poznaje ni trunku onoga što zapravo jesi? Svestan sam da sam ti nekada bio sve i da ti više nisam ništa osim krivice. Podižeš pogled, ne očekuješ da će se susreti sa mojim. A ja ne mičem pogled sa tvojih zenica. Govore mi sve ono što si mi prećutala svo ovo vreme koje me nema u tvom životu. Zašto to činim? Ne znam, nije znatiželja. Verovatno je samo potreba. Želim da se uverim da si zapravo srećna. Želim da si srećna. Želim to više i od tebe same. Zašto ? To pitanje mi je postavljano bezbroj puta. Zašto želiš da bude srećna, posle svega što je učinila? Zašto sebe mučiš time? Ja odgovor ne mogu da pretvorim u reči, ipak je to neko jače osećanje koje ne može biti potkrepljeno nikakvim fonetičkim simbolima. Pokušavaš da mi pročitaš na licu šta mislim. Ne uspevaš jer sam skriven iza lažnog osmeha koji sam za ovo proteklo vreme vešto stvorio. U očima ti na tren vidim želju. Ali ne i prema čemu. Nije ni bitno, prolaziš kraj mene i odlaziš u nepoznatom pravcu. Da li ćeš misliti na mene? Hoću li ja misliti na tebe? Ponovo nemam odgovor. Ni tuga nam više nije zajednička.. ni imena kada stoje jedno kraj drugog.. Ni pogledi.. Ni mi.. Mi definitivno vise nismo mi...

25.08.2011.                                                                               00:08

13.08.2011.g                                                                                          18:16h

Prohladni dan. Vetar bije neprestano stvarajući zvuke od kojih se krv ledi. Sedeo je ispred prozora i razmišljao. Koliko je već proslo? Predugo. Možda čak i previše. Još uvek je sam. Pokušao je da se seti kada se poslednji put nasmešio a da to nije bio sarkastični osmeh izazvan ko zna kakvom ludorijom. U daljini je video kako sunce polako zalazi, otkrivajući horizont i prelivajući svoje jarko crvene boje koje su se mešale sa bunilom u kome je bio. Možda je budan sanjao, ali sve te siluete ličile su mu na nekadašnje zalaske sunca koje je provodio sa njom. Malo potom ugledao je dvoje mladih kako prkose vetru šetajući duž obale zagrljeni. Pomislio je “Eh, nekada sam to bio ja”, i ubrzo potom obori pogled ka slici koja je stajala na njegovom radnom stolu. “Zašto te još uvek držim tu?”, upitao se glasno. “Zašto jednostavno ne mogu da te sklonim i bacim”… Odgovora nije bio, jer se obraćao samo običnom predmetu, običnom parčetu hartije. Nekada kada bi jutrom ustajao ta slika je bila prvo što bi ugledao. Značila mu je. Čak i previše , s obzirom da je to običan mrtvi predmet, kome je samo on u svojim mislima i osećanjima podario važnu ulogu, život. Daljina koja ga je delila od nje mu nije pomagala da zaboravi. Jednostavno nije bio od onih koji su se vodili onom izlizanom frazom „Daleko od očiju , daleko i od srca“ . Oduvek je verovao u onu pravu ljubav. Granice za njega nisu bile ništa do samih linija u atlasu. Voleo ju je. Svim srcem. Činio da bude srećna, odricao se svojih nekih snova za rad njenih. Možda je pogrešio što nije umeo da bude sebičan. Oduvek se pitao to. Nekada, kada bi kroz san video prelamanje svetlosti koje nekim čudom stvore njenu siluetu, čvrsto bi zatvorio oči i molio da ode. Želeo je da preboli, da počne iznova. Ali sve je bilo protiv njega. Svaki šum , svaki pokret činio je da ga sve podseti na nju. Bežao je od samog sebe. „Nije me ona stvorila,ali zašto me sve podseća na nju?“ , upitao se. Nikada mu neće biti jasno zašto je ćutala. Zašto jednostavno nije rekla, kad je znala da će uvek sve za nju da učini. Za njih. Ne može to pripisati nezahvalnosti, jer nije bila takva. Nikada nije učinila ništa loše, čak se borila protiv svojih demona kako bi pokušala da sakrije ono što ju je progonilo. Jedno nije znala. Nije znala da pred njim nikakve maske ne mogu da sakriju ono što oseća. Osetio je da je nema. Da polako nestaje iz tog njihovog sveta za koji je mislio da je bio pun ljubavi. „Samo da je rekla.“, prošaputao je sebi u bradu. Mnogo ranije on je znao da je kraj, samo je bilo pitanje vremena kada će kap preliti čašu. Ta kap je došla u najgorem mogućem trenutku. Na korak od sna. Od sna koji je dug niz godina gajio. U nekom trenu oboje su ga gajili, dok ona jednostavno nije odustala od njega. „Zaslužio sam to, svestan sam toga.“,pomislio je i utom posegnuo za vlašom džina koja mu se nalazila nadomak ruke. Ispio je gutljaj i ponovo se izgubio pogledom u daljinu. Za oko mu je zapalo jato ptica koje nekim svojim sinhronizovanim letom iscrtavaju šare po nebu poput nekog slikara. Oduvek se divio tim stvorenjima. Umela su da cene svoju slobodu, bila su nezaustavljiva. Za razliku od ljudi, koji cene svoju slobodu tek kad je izgube, ptice umeju potpuno da joj se predaju. Iako sam i slobodan, nije umeo da iskoristi svoju slobodu. Nekako je bio zatočenik svojih sećanja. Posmatrao je obrise koje pravi jato ptica, ali u svakom od njih je video njen lik. Stegao je oči a potom ispio još jedan gutljaj džina. Svestan je bio toga da se od sećanja ne živi, ali jednostavno sve vredno u njegovom životu bila je samo ona. Bila mu je jedini prijatelj i jedina prava ljubav. Ona osoba koja ostane kad vas svi napuste. Ona osoba koja vam daje dovoljno vetra kako bi krilima mahnuli i poleteli. Nekako je i očekivao da će sve tako da se desi. Da je sve to previše lepo da bi bila stvarnost koja se njemu može desiti. Otišla je. Više od njenog odlaska bolele su ga reči koje mu je uputila poslednji put. Na pitanje zašto je ćutala, kada je veoma dobro znala da bi sve učinio da im bude dobro , da prebrode krizu, odgovorila je „Plašila sam se da ću te izgubiti ako ti kažem to.“. Sa nevericom u očima osetio je suzu kako se spušta niz obraz ka usnama koje su ljubile samo nju. Gorčina ga je obuzela , ukus razočarenja tekao mu je niz obraze. Ma koliko god pokušavao da je ubedi da mogu da prebrode to ona vodjena svojim osećanjima otplovila je daleko od luke njihove ljubavi. Toga dana kraj plaže stajala su dva stranca, koja su nekada jedno drugom bili sve. Pogled mu se vratio na ono dvoje mladih koji su bezbrižno šetali. Nedostajao mu je taj osećaj sigurnosti koji se radja kada kraj sebe imaš nekoga ko ti je sve. Nije umeo da bude sebičan. Nikada ni neće moći. Možda nekad ponovo oseti taj snažan i moćni udar koji u grudima i glavi pomuti sve. Koji ostavi bez daha i natera čoveka da se bori. Želeo je to jako. Previše vremena je prošlo i svestan je toga bio. Ali trenutno , sve što je mogao je da mašta. Isuviše je bio umoran i opijen da bi se borio. „Ne znam kad, niti znam gde  ali osećam kako bližiš se.“...

07.08.2011.                                                                                        17:25h