Unforgiven...

Zaista ne mogu da posmatram svoj odraz u tvojim očima. Ne vidim ništa osim samog osećaja krivice.. Ili je pak, to način na koji ti mene gledaš? Znam da mi nikad nećeš ni reći to. Izbegavaćeš me. Izbegavaćeš moj pogled, moj odraz, moju senku.. Pa čak i mali nagovеštaj mog prisustva ubijaće svaku želju da me vidiš. Krivci odavno više nismo ni ti ni ja. Prošlo je i neće se vratiti. Da li se sećaš kada sam učinio nemoguće za tebe? Da li si to namerno zaboravila ili je iščezlo vremenom ? Ne.. Želela si to, znam. Nije te bilo briga kad je ionako već sve niz reku suza otplovilo. Trenutak kada si izgubila prsten, trenutak obećanja da ću ti ga naći na plaži prepunog kamenja i peska.. Bilo je nemoguće, i sama si to rekla. Nisi razumela da veličina nikad nije bila bitna za nešto što zapravo želiš. Želeo sam da ga nadjem. U tom trenutku samo to je bio moj životni zadatak. Tvoje suze su me činile slabim jer ti nedostaje na prstu ruke. I morao sam da ga nadjem. Da li si se zapitala tada, šta se u meni odvijalo? Da li ti je palo na pamet na tren koliku energiju sam usmerio samo na pronalazak običnog metala koji si nosila na prstu? Nekome bi to bio običan metal za kojim ne vredi plakati, koji bi inače bio lako zamenjen, ali same tvoje reči su me zabolele. Morao sam da ga nadjem. Kroz nekoliko trenutaka prošao sam svim mestima koja smo posetili i gle čuda jedan detalj mi je zapao za oko. Ipak čuda su moguća samo ako dovoljno jako želiš. Sam prekriven prašinom i kamenjen ležao je kraj klupice, tvoj prsten. Isti onaj koji si izgubila, koji sam ti ja poklonio. Zaboravila si to zar ne? Ja nisam , niti ću ikada. Neću nikada zaboraviti lice niz koje se suze slivaju. Te oči koje su se nadule pod navalom suza radi izgubljenog imetka. Znao sam koliko ti znači. Nikada zaboraviti neću sjaj u očima koji si imala kada sam ti ga ponovo pružio i stavio na prst. Učinio sam ono nemoguće , ono u šta ni sama nisi verovala da mogu. I sada kada stojim pred tobom, ne vidim ni ntrag od tog lica , tih očiju tog pogleda. Vidim samo odraz krivice ispisan u tvojim očima. To je potpuno nezasluženo. Nikada nisi ni shvatila sve to. Samo si se prepustila krivici. I to ću biti do kraja života. Tvoja jedina krivica. Skrenućeš pogled u prazno, ili ćeš jednostavno gledati  kroz mene. Kao da ne postojim, a to mi proteklih meseci dokazuješ temeljno i svakodnevno. Da li znaš kakav je osećaj kad posmatraš osobu koja te poznaje bolje od svih a u suštini te ne poznaje ni trunku onoga što zapravo jesi? Svestan sam da sam ti nekada bio sve i da ti više nisam ništa osim krivice. Podižeš pogled, ne očekuješ da će se susreti sa mojim. A ja ne mičem pogled sa tvojih zenica. Govore mi sve ono što si mi prećutala svo ovo vreme koje me nema u tvom životu. Zašto to činim? Ne znam, nije znatiželja. Verovatno je samo potreba. Želim da se uverim da si zapravo srećna. Želim da si srećna. Želim to više i od tebe same. Zašto ? To pitanje mi je postavljano bezbroj puta. Zašto želiš da bude srećna, posle svega što je učinila? Zašto sebe mučiš time? Ja odgovor ne mogu da pretvorim u reči, ipak je to neko jače osećanje koje ne može biti potkrepljeno nikakvim fonetičkim simbolima. Pokušavaš da mi pročitaš na licu šta mislim. Ne uspevaš jer sam skriven iza lažnog osmeha koji sam za ovo proteklo vreme vešto stvorio. U očima ti na tren vidim želju. Ali ne i prema čemu. Nije ni bitno, prolaziš kraj mene i odlaziš u nepoznatom pravcu. Da li ćeš misliti na mene? Hoću li ja misliti na tebe? Ponovo nemam odgovor. Ni tuga nam više nije zajednička.. ni imena kada stoje jedno kraj drugog.. Ni pogledi.. Ni mi.. Mi definitivno vise nismo mi...

25.08.2011.                                                                               00:08

13.08.2011.g                                                                                          18:16h

Prohladni dan. Vetar bije neprestano stvarajući zvuke od kojih se krv ledi. Sedeo je ispred prozora i razmišljao. Koliko je već proslo? Predugo. Možda čak i previše. Još uvek je sam. Pokušao je da se seti kada se poslednji put nasmešio a da to nije bio sarkastični osmeh izazvan ko zna kakvom ludorijom. U daljini je video kako sunce polako zalazi, otkrivajući horizont i prelivajući svoje jarko crvene boje koje su se mešale sa bunilom u kome je bio. Možda je budan sanjao, ali sve te siluete ličile su mu na nekadašnje zalaske sunca koje je provodio sa njom. Malo potom ugledao je dvoje mladih kako prkose vetru šetajući duž obale zagrljeni. Pomislio je “Eh, nekada sam to bio ja”, i ubrzo potom obori pogled ka slici koja je stajala na njegovom radnom stolu. “Zašto te još uvek držim tu?”, upitao se glasno. “Zašto jednostavno ne mogu da te sklonim i bacim”… Odgovora nije bio, jer se obraćao samo običnom predmetu, običnom parčetu hartije. Nekada kada bi jutrom ustajao ta slika je bila prvo što bi ugledao. Značila mu je. Čak i previše , s obzirom da je to običan mrtvi predmet, kome je samo on u svojim mislima i osećanjima podario važnu ulogu, život. Daljina koja ga je delila od nje mu nije pomagala da zaboravi. Jednostavno nije bio od onih koji su se vodili onom izlizanom frazom „Daleko od očiju , daleko i od srca“ . Oduvek je verovao u onu pravu ljubav. Granice za njega nisu bile ništa do samih linija u atlasu. Voleo ju je. Svim srcem. Činio da bude srećna, odricao se svojih nekih snova za rad njenih. Možda je pogrešio što nije umeo da bude sebičan. Oduvek se pitao to. Nekada, kada bi kroz san video prelamanje svetlosti koje nekim čudom stvore njenu siluetu, čvrsto bi zatvorio oči i molio da ode. Želeo je da preboli, da počne iznova. Ali sve je bilo protiv njega. Svaki šum , svaki pokret činio je da ga sve podseti na nju. Bežao je od samog sebe. „Nije me ona stvorila,ali zašto me sve podseća na nju?“ , upitao se. Nikada mu neće biti jasno zašto je ćutala. Zašto jednostavno nije rekla, kad je znala da će uvek sve za nju da učini. Za njih. Ne može to pripisati nezahvalnosti, jer nije bila takva. Nikada nije učinila ništa loše, čak se borila protiv svojih demona kako bi pokušala da sakrije ono što ju je progonilo. Jedno nije znala. Nije znala da pred njim nikakve maske ne mogu da sakriju ono što oseća. Osetio je da je nema. Da polako nestaje iz tog njihovog sveta za koji je mislio da je bio pun ljubavi. „Samo da je rekla.“, prošaputao je sebi u bradu. Mnogo ranije on je znao da je kraj, samo je bilo pitanje vremena kada će kap preliti čašu. Ta kap je došla u najgorem mogućem trenutku. Na korak od sna. Od sna koji je dug niz godina gajio. U nekom trenu oboje su ga gajili, dok ona jednostavno nije odustala od njega. „Zaslužio sam to, svestan sam toga.“,pomislio je i utom posegnuo za vlašom džina koja mu se nalazila nadomak ruke. Ispio je gutljaj i ponovo se izgubio pogledom u daljinu. Za oko mu je zapalo jato ptica koje nekim svojim sinhronizovanim letom iscrtavaju šare po nebu poput nekog slikara. Oduvek se divio tim stvorenjima. Umela su da cene svoju slobodu, bila su nezaustavljiva. Za razliku od ljudi, koji cene svoju slobodu tek kad je izgube, ptice umeju potpuno da joj se predaju. Iako sam i slobodan, nije umeo da iskoristi svoju slobodu. Nekako je bio zatočenik svojih sećanja. Posmatrao je obrise koje pravi jato ptica, ali u svakom od njih je video njen lik. Stegao je oči a potom ispio još jedan gutljaj džina. Svestan je bio toga da se od sećanja ne živi, ali jednostavno sve vredno u njegovom životu bila je samo ona. Bila mu je jedini prijatelj i jedina prava ljubav. Ona osoba koja ostane kad vas svi napuste. Ona osoba koja vam daje dovoljno vetra kako bi krilima mahnuli i poleteli. Nekako je i očekivao da će sve tako da se desi. Da je sve to previše lepo da bi bila stvarnost koja se njemu može desiti. Otišla je. Više od njenog odlaska bolele su ga reči koje mu je uputila poslednji put. Na pitanje zašto je ćutala, kada je veoma dobro znala da bi sve učinio da im bude dobro , da prebrode krizu, odgovorila je „Plašila sam se da ću te izgubiti ako ti kažem to.“. Sa nevericom u očima osetio je suzu kako se spušta niz obraz ka usnama koje su ljubile samo nju. Gorčina ga je obuzela , ukus razočarenja tekao mu je niz obraze. Ma koliko god pokušavao da je ubedi da mogu da prebrode to ona vodjena svojim osećanjima otplovila je daleko od luke njihove ljubavi. Toga dana kraj plaže stajala su dva stranca, koja su nekada jedno drugom bili sve. Pogled mu se vratio na ono dvoje mladih koji su bezbrižno šetali. Nedostajao mu je taj osećaj sigurnosti koji se radja kada kraj sebe imaš nekoga ko ti je sve. Nije umeo da bude sebičan. Nikada ni neće moći. Možda nekad ponovo oseti taj snažan i moćni udar koji u grudima i glavi pomuti sve. Koji ostavi bez daha i natera čoveka da se bori. Želeo je to jako. Previše vremena je prošlo i svestan je toga bio. Ali trenutno , sve što je mogao je da mašta. Isuviše je bio umoran i opijen da bi se borio. „Ne znam kad, niti znam gde  ali osećam kako bližiš se.“...

07.08.2011.                                                                                        17:25h

Ti i ja.. Šta smo mi?! Zaljubljeni nismo jer ovo ljubav nije. Drugovi nismo jer ne pričamo. Ma nije važno šta smo, jer to ništa što imamo, znači mnogo više nego nešto stvari u mom životu. Tako to ide, ti si meni sve, a ja tebi ništa. I ništa nije tako jako kao ovo. I na kraju ko smo mi?! Mi smo mesec i sunce, mi smo jedno drugom ništa, ne nalazimo se u istom vremenu. A znamo da sijamo jedno za drugo...

Prelep poslepodnevni dan, a on sam. Šćućuren u uglu sobe sedi i gleda u prazno. „Hmm,gde bi mogla biti“, zapitao se. „Pa ostavio sam je ispod kreveta prošle nedelje.“, nastavio je. Za trenutak mu se učinilo da je vidi na prašnjavoj polici , ustaje i kreće ka njoj.Poseže rukom , ali ne, nije to ta knjižica koja njemu treba. Ova je od prevrnute kože sa izlizanom prvom stranom na kojoj piše KV. To KV samo on zna šta je, i ma koliko se ljudi trudili da ga nateraju da im kaže značenje on bi ih samo odgovorio opaskom da je to tako pisalo kad ju je kupio u prodavnici i da nema nikakve lične vrednosti. Oduvek ih je lagao. Ponekad se i zapitaju zašto je tako misteriozan od kad je doputovao. (Dalje)

Probudilo ga je jako lupanje po prozoru..Kiša je lupala kao da su se kapljice pretvarale u udaraljke timpana a sam prozor postao jedino mesto impakta istih.. Prevrtao se po krevetu i nije mogao oka da sklopi od neprestanog udaranja...“Bože ima li te, pa zar pred sutrašnji nastup da mi dobuješ“ , rekao je i prekrio jastukom lice. Taman kad je pokušao da sklopi oči neko je pokucao na vrata.  (Dalje)

Sedeo je na krevetu u polumraku sobe i razmišljao. Čak ni prigušeno svetlo lampe nije treptalo..Sve je bilo nepomično. Misli su mu okupirale svakakve koještarije iz prethodnog perioda. Sanjiv i opijen baca pogled ka ćošku sobe. Nazire se vrat Stagg-ove gitare koju godinama nije ni dodirnuo. Usamljeno je stajala u ćošku i bila svedok svih promena koje su se dešavale. I sama je imala želju za nečim novim. I sama je kao i on imala želju za tuđim dodirom. Nekada nerazdvojni, a sada…Sada prašina obitava kako po pragovima njenog vrata tako i po sećanjima njegovog života. Na stolu čaša ispijenog crnog vina, umrljana otiscima prstiju i samih usana. Na podu flaša prevrnuta nakon poslednjeg ispijenog gutljaja leži bezazleno poput nekog odbačenog predmeta na koga su svi zaboravili.. Svetlo je zatreperilo...neprimetno, ali dovoljno da poremeti taj osećaj spokojnosti u tom trenu..I kao ozaren odluči da učini ono što nije  godinama.. Ustaje onako opijen, gega se sve do ćoška..Sa mučnom grimasom na licu se savija i pruža ruku ka čošku.. Obavija svoje prste oko njenog vrata i privlači je sebi.. Oseća prasinu pod prstima..Jednim potezom lagano počinje da briše prašinu i kreće ka krevetu.. Za divno čudo sve žice su tu, ni jedna nije prekinuta.. Seda na krevet, i gleda je. Za trenutak mu se um pretvorio u vremeplov koji ga je odveo na putovanje u vreme kada su bili nerazdvojni.. Kada su bili jedno.. U sebi se podseća bar neke pesme koju je napisao nakon što je ona otišla.. G dur..A moll..C dur…D dur… Sećanja vraćaju se..Akordi se nižu jedan za drugim..Za tren tu je, opet onaj stari osećaj stvaranja..kojeg se tek tako odrekao.. A bio je dobar.. Pamćenje ga još uvek služi, ali tehnika je vidno stagnirala..Ali tu je..tu je onaj osećaj od ranije koji mu je nekad pomagao da preboli, pa maker na tren..Melodija se širila po poluzatamnjenoj sobi..Prsti su ga boleli od žica..Ali soba je odjednom oživela..Na tren je bio onaj stari…Stvaralački duh ga je poneo..Mešali su se akordi i prigušeni uzdasi ..Ali glasa niodkud.. Još uvek ne može da izusti reč..Trudi se, napreže glasne žice ali kao da mu je neko omču stavio oko vrata, i ne može da progovori..Spušta glavu porazno i tiho zajeca…”Zašto ne mogu..?”, pomislio je u sebi.. “Hajde možeš ti to, seti se, kao nekada..”,uporno je sebi govorio. Na tren mu je prošlo nešto kroz glavu. Nekakav glas..Nekakav stih koji ga podseća na njegov stari ali nije mogao sa sigurnošću to da potvrdi sebi.. “Ma ne, nisam ja to mogao da smislim..Moje pesme su oduvek bile tužne”, rekao je..A potom se osmehnuo i glasno izgovorio “..Tužan više biti neću , ja ponovo zavoleću”..Nakon toga je skočio , zgrabio olovku i papir i počeo da piše..Pisao je i pisao, nove reči i stihovi su mu pridolazili na um.. Pisao je celu noć.. Rime i stihovi kao nabujala reka slivali su se niz srce grafitne olovke i raznosili emocije i osećanja po papiru. Odjednom prestao je da piše..Ne zbog nedostatka inspiracije već zbog saznanja koje ga je te bezazlene i sasvim mirne noći kao munjom iz vedra neba pogodilo u srž njegove samoće..Nasmejao se i rekao.. “Biću srećan!..Ne zato što mi je sudjeno, već zato što želim”…

27.06.2011.                                                            22:34h